Proteklih dana ogromna voda koja se sručila na ovaj naš region otkrila je brojne dobre i loše stvari. Okrenimo se prvo onim dobrim. U novom broju Novog magazina pokušali smo da pokažemo da je nesreća zadesila ceo region onoga što je nekada bila Jugoslavija. I prvi put posle rata voda je doprinela da shvatimo da pred ćudima prirode ne postoje nacije ni granice, postoje samo nedaće i dobri ljudi koji su spremni da priteknu u pomoć ne pitajući ko je odakle.
Solidarnost koju smo kao narod iskazali proteklih dana pokazala je i gde je naša najveća snaga – u običnim, dobroćudnim ljudima koji su želeli da pokažu da su spremni da pomognu svojoj zajednici. I nisu to uradili zato što ih je neko pozvao – zapravo, najveći uspeh postigli su građani koji su se samoorganizovali putem društvenih mreža ili starim sistemom „od usta do usta“. Ti obični ljudi, naši sugrađani, javljali su koji su delovi zemlje najugroženiji, kome je najviše potrebna pomoć, na sve načine pokušavali da nađu one kojima se izgubio svaki trag.
Sportske dvorane, hoteli i drugi prihvatni centri prepuni su nesrećnika koji su ostali bez igde ičega, ali i volontera spremnih da pomognu. Entuzijazam je ogroman i za svaku pohvalu. Ono što nam mora biti jasno jeste da će kriza sigurno biti mnogo duža nego što mislimo. Veliki broj ljudi jednostavno neće biti u mogućnosti da se bilo gde vrati i spas će morati da potraži u privremenim smeštajima. U ovakvim situacijama, kada krize traju dugo, dešava se i da solidarnost izbledi, da se posle izvesnog vremena vratimo svojim dnevnim problemima i mukama i zaboravimo na druge. Nije li se upravo to desilo sa raseljenima iz Hrvatske, Bosne i Kosova koje smo smestili daleko od očiju javnosti, kao da želimo da im poručimo da nas više ne uznemiravaju svojim tužnim pričama. Ne smemo dozvoliti da nam se slična stvar desi i sa žrtvama poplava. Pred nama je dug i mukotrpan put.
Na tom dugom putu sigurno će doći i vreme kada ćemo se osvrnuti unazad i pokušati da odgovorimo kako nam se sve ovo desilo, da li je moglo nešto drugačije da se uradi, koje smo lekcije mogli da izvučemo. Biće sigurno i kritika, i njih treba shvatiti konstruktivno – kao želju da se promene neke stvari za koje smo jasno utvrdili da nisu funkcionisale i da ih promenimo kako sledeći put ne bismo morali da se borimo sa posledicama slične katastrofe. Jer, voda je nepredvidljiva – neki drugi put udariće na neko drugo mesto. Što pre na to budemo spremni, ta voda će biti manje u prilici da pokaže sve naše istine.