Reč je o sjajnoj glumici Miri Furlan i izvanrednoj sportskoj novinarki Milki Babović. Mnogi će pomisliti kakve veze imaju ove dve žene. Imaju, imaju i te kako, a sledi pokušaj da se to objasni. Napisah pokušaj jer, da bi se pisalo o dve heroine, treba biti u njihovom rangu, a takvi su retki, baš retki.
Mira je za svoje stvaralaštvo dva puta dobila Zlatnu arenu na najvećem filmskom festivalu u Puli, koji je decenijama bio kultni događaj u SFRJ. Milka je dva puta u anketi Sportskih novosti proglašavana za najbolju sportistkinju Jugoslavije. Bila je dugogodišnja reprezentativka, rekorderka u atletici. Dakle, u glumi i sportu dobitnice najprestižnijih nagrada u zemlji kojoj se nekada pevalo i tepalo “Od Vardara, pa do Triglava”.
Rođena u Zagrebu, gde je u HNK (Hrvatskom narodnom kazalištu) stekla punu afirmaciju, Mira Furlan je u jesen 1991. u pisanoj formi u dve rečenice dobila otkaz. Tih godina je sve krenulo nizbrdo. Scena zagrebačkog pozorišta, koju je volela najviše na svetu, nemilosrdno joj je okrenula leđa. Oterali su je na pravdi boga. Ružno, odvratno da ne može biti gore. Pravi razlog nikada nije zvanično saopšten, ali jasno je “kao dan” da tadašnji establišment u rodnom joj gradu nikako nije mogao da joj oprosti što je po njihovim ukusima “previše” volela Beograd i tu “mrsku tvorevinu zvanu Jugoslavija”.
Igrala je u to vreme u nekim predstavama Jugoslovenskog dramskog pozorišta (JDP), živela na relaciji Zagreb – Beograd. U tadašnjem ludilu, koje je, zašto ne reći, vladalo kod većine, neoprostiv greh, a otkaz sasvim normalan potez. Novembra 1991. emigrirala je u SAD, odakle se nikada nije vratila.
Milka Babović nije imala tako surovu sudbinu. Nije emigrirala, ali je “pod stare dane” dane, kao i Mira Furlan, od svoje matične kuće TV Zagreb, koja je preko noći postala HRT (Hrvatska radio televizija), doživela veliko poniženje o kojem nikada nije javno pričala, ali svi koji su je poznavali i imali prilike s njom da razgovaraju znali su da je doživela ogromno poniženje, koje ju je tištilo sve do sudnjeg dana i nije mogla da se pomiri s tom činjenicom. Radni vek provela je u sportskoj redakciji TV Zagreb. Tom zanatu je učila hiljade mladih kolega. Specijalnost su joj bile atletika i umetničko klizanje. Nema starijeg Beograđanina, Sarajlije, Zagrepčanina, koji nije upamtio njene prenose i uz njih naučio šta je “trostruki aksl”, “pirueta”, “flip”, “luc”, a njeni opisi boja kostima i frizura takmičara/ki bili su neprevaziđeni, tako da su atletiku i umetničko klizanje gledali i oni koje ti sportovi nisu zanimali, ali su ih zbog Milkinih komentara zavoleli.
Te 1990. godine održavano je Evropsko prvenstvo u Splitu. Na tom takmičenju Jugoslavija je imala mnogo uspeha. Dragutin Topić i Snežana Pajkić postali su šampioni Evrope. Tada se od atletike oprostio legendarni Nenad Stekić, a bilo je planirano da svoje poslednje prenose odradi Milka Babović i zatim ode u zasluženu mirovinu. Niko na prostorima SFRJ nije bolje poznavao atletiku od nje. Bila je višestruka šampionka u sprinterskim disciplinama, suprug joj je bio atletski trener i novinar Vjesnika i Sportskih novosti Žarko Susić. Imala ja Milka taj sport u “malom prstu”, sve takmičarske i trenerske tajne. Međutim, umesto da ode u Split, Milki su neposredno uoči početka takmičenja saopštili da neće raditi prenose i da mora u penziju. Šok, neverica, trauma…
Čuvena Milka Babović je, kao i Mira Furlan, od svoje matične kuće doživela veliko poniženje. Umesto časnog rastanka i odlaska kako je i zaslužila, morala je ne želeći u penziju. Nije bila po volji novih čelnika HRT-a, koji su posle izbora koji su održani te godine došli na vlast. Tražili su se podobni i poslušni, a profesionalci i znalci morali su da se povuku.
Da je Milka Babović bila pre svega čovek, sjajna novinarka, dokumentarista, profesionalac, potvrđuje još jedan podatak za koji malo ljudi zna, samo retki. Dva meseca pre početka Evropskog prvenstva u Splitu tadašnja JRT je radila čuveni miting iz Brisela, koji su prenosili Milka Babović i tadašnji novinar TV Sarajevo Nedeljko Kovinjalo, koji se po izbijanju rata preselio u Beograd. Naravno, tema njihovih razgovora bilo je predstojeće EP u Splitu. Milka nije ni slutila da neće prenositi to takmičenje. Pripremila je zlata vrednu dokumentaciju s rezultatima osam prvoplasiranih takmičara u svim disciplinama, počev od prvog Evropskog prvenstva u atletici, koje je održano 1934. u Torinu. U to vreme nije bilo interneta, Gugla i kojekakvih savremenih čudesa koja svim sportskim novinarima olakšavaju posao. Sada je dovoljan jedan klik na tastaturi i imate sve podatke o svakom, a tada su trebali meseci mukotrpnog rada da se sakupe rezultati i podaci o svim takmičarima.
Nije Milka Babović spremila samo rezultate finala nego i rezultate i podatke o takmičarima iz Jugoslavije koji su učestvovali na svim prvenstvima Evrope. Pravo bogatstvo za svakog sportskog novinara. Milka je bila živa “vikipedija” atletike. Kad je saznala da neće prenositi takmičenje u Splitu, Milka Babović je svu prikupljenu dokumentaciju uredno upakovala i poslala u Sarajevo mladom kolegi Nedeljku Kovinjalu, koji i danas ima sve podatke, a mnogo su mu pomogli tokom njegovog rada u sportskoj redakciji RTS.
U to vreme, sredinom 1990, potpisnik ovih redova bio je dopisnik Sportskog žurnala koji je tek započeo, ali i honorarni saradnik u sarajevskim Večernjim novinama. Nedeljko Kovinjalo je pred prvenstvo u Splitu na stranicama Večernjih u više nastavaka napisao feljton o “Istoriji evropskih prvenstava u atletici”. Sećam se da je feljton bio čitan i da je mnogo ljudi zvalo redakciju da čestita autoru.
Mire Furlan i Milke Babović više nema, ali neka ostanu zapisani ovi redovi o dve dame, profesionalcima, časnim osobama, heroinama koje su voleli mnogi ljudi u nekadašnjoj nam domovini. Neka mladi uče kako se treba ponašati i ostati čovek u svakom trenutku. Bilo je lepo odrastati i živeti u njihovo vreme. Sa sobom su ponele celu jednu epohu blistavog rada u svojim oblastima.
BIOGRAFIJA
Milorad Bjelogrlić (1959, Sarajevo) u rodnom gradu je završio osnovnu školu, gimnaziju i Pravni fakultet. Posle deset meseci pripravničkog staža u Opštinskom sudu u Sarajevu 1987, zbog velike ljubavi prema sportu i pisanju svojevoljno je dao otkaz i posvetio se novinarskom pozivu. Pisao je i radio Sportu, Večernjim novinama, Ekspres politici, Tempu i Sportskom žurnalu, gde i danas radi. Od 2010. piše i prozu, a više njegovih priča objavljeno je u četiri nastavka knjige Sarajevo, moj grad. Živi od pisanja i najsrećniji je kada u krugu porodice sa sinom Sinišom i suprugom Zoricom na kraju dana komentariše razne likove i pojave kojima smo okruženi. Upravo iz tih razgovora i proisteknu motivi za pisanje.