Fascinira količina energije koja se ulaže na svim pozicijama vlasti kako bi stvarnost koja privileguje sve vladajuće slojeve ostala ista, a predstava o njenom angažovanju za dobrobit naroda u javnosti predstavljena kao lična žrtva plaćenih činovnika. Sve što nam se danas događa već se ranije dogodilo. Medijska stvarnost potpuno je potisnula realne činjenice, uvodeći građane u stanje kolektivne nesvesti.
Naša politička “elita”očigledno ne razume ili neće da razume dubinu agonije u kojoj se društvo nalazi. Naivno se veruje da će neki mesijanski spasioci nadoknaditi odsustvo institucionalnog upravljanja državom. Razvlašćivanje vlasti i uticaja pojedinaca u korist vladavine Ustava, zakona, propisa i procedura potpuno je zaustavljeno. Idolatrija i lični interesi sada stvaraju novog Mesiju, koji je “svemoćan” i koji će rešiti sve naše probleme. Ni jedan autokrata nema svest o tome da se pogrešno ponaša. Sve dosadašnje politike na društvenoj sceni Srbije moraju doživeti svoj potpuni krah skupa sa akterima koji su ih provodili. U Srbiji je uspostavljeno političko načelo da je onaj ko je jednom podlegao političkom prostituisanju opštih interesa politički potrošen zauvek i da nestaje s političke scene. Otuda veće čuđenje izaziva nekakva kvaziopozicija, koja ponovo nastoji da vaskrsne i osvoji vlast koju je maksimalno zloupotrebljavala kada je za to imala priliku.
Činovnici u javnim službama organizuju se na principima akcionarskih društva i svako nastoji da u okvirima svojih nadležnosti ostvari što veći lični interes. U ravni ličnih interesa, nažalost, delovali su predstavnici svih dosadašnjih vlasti. Opšti interesi društva uopšte ne postoje, kao što ne postoji ni namera da se o njima javno polemiše. Na svaki dinar prihoda koji privreda i društvo ostvare ustremi se desetine hiljada političkih pirana koje tu novostvorenu društvenu vrednost progutaju.
Šta nas je to osudilo na lošu beskonačnost i prikovalo za dno života? Koje mračne sile na političku scenu uporno dovode najgore među nama? Šta nas je utamničilo u “lošu” beskonačnost u kojoj smo proveli nekoliko vekova? Dobrih rešenja skoro da nema, a i kada se ukažu, mi ih ne želimo primeniti.
Na slikanju uspešne ekonomske slike angažovana je ogromna energija, a mehanizmi prikrivanja mrske stvarnosti postaju svojevrsne groteske. Tako su “plate i penzije nikada veće u istoriji”, cilj koji je najjednostavnije postići tako što bi plate i penzije svakog meseca uvećali za jednu paru. Druga maskirna činjenica je svesna zamena formulacija u kojoj se prosečna neto isplaćena zarada za određeni vremenski period predstavlja kao prosečna zarada. Ako bi se statističkoj bazi na osnovu koje se izračunava prosečna plata umesto neisplaćenih zarada za taj period dodale nule, tada bismo dobili realni iznos prosečne plate, a on bi bio dramatično manji od onog koji se u javnosti predstavlja. Skoro da se i ne pominju podaci koji najpouzdanije odslikavaju standard građana; BDP po stanovniku i zaduženost građana po domaćinstvu. Poređenje sa boljima od sebe trajno je zabranjeno. Poželjna je komparacija s lošijima ili sa samim sobom. Osnovna ekonomska dogma počiva na činjenici da se mi sve više zadužujemo, a da to predstavljamo kao nešto normalno. Kao da se taj dug neće morati vraćati ili će ga u naše ime vratiti neko drugi. Sa kreditima je kao sa alkoholom, što ih više povlačite sve se bolje osećate, ali kad dođe vreme mamurluka, tj. vraćanja kredita, mučnina ne prestaje. Eto, od naše bolesti će umirati samo drugi.
Tako smo “dobro” prošli i za vreme pandemije jer smo se zaduživali i delili različite oblike pomoći privredi i građanima, čime smo povećali deficit budžeta na 8-9 odsto. To izgleda kao kad dve porodice uđu u krizni period, pa jedna probleme reši zaduživanjem, a druga se suoči sa krizom i plati cenu tako što u kriznom periodu svede troškove na minimum i odbije da se zaduži. Nije se problem zadužiti, problem će biti kada dugovi prispeju na naplatu.
Možda će se na našim privrednim i društvenim razvalinama roditi potreba za gradnjom najsloženijeg društvenog proizvoda – uređene i funkcionalne male, demokratske države. Moramo živeti sa mišlju da je to moguće i ići u susret tom cilju, ma koliko se on svakim danom sve više udaljavao.
BIOGRAFIJA
Milan Knežević je po obrazovanju filozof, ali je po profesiji privrednik. Bio je osnivač i predsednik Privredne komore malih i srednjih preduzeća i preduzetnika.