Više je korisnih stvari pokazao taj TV duel, ali su dve najveće. Najpre, ne samo one estradne i druge zvezde i zvezdice iz „šou biznisa“, nego i istaknute javne ličnosti, takoreći zaslužni građani, ljudi koji, na ovaj ili onaj način, upravljaju našim životima, u stvari su samo, blago rečeno, obični ljudi sa svim vrlinama i manama. Dobro, na neki način se to i zna, ali ipak nije loše da se na to svakog dana podsećamo.
Druga je po(r)uka, međutim, daleko značajnija i dalekosežnija. Ona glasi: država treba pod hitno da se povuče iz vrhunskog sporta. I to država u svim svojim oblicima i na svim nivoima; od republike, preko pokrajine, do opštine, i nazad.
Nije ovaj zahtev posledica nikakvog razočaranja, nije u pitanju nikakva pizma niti želja da se kazne dva zavađena sportska kluba, a pomenuti „dvojac bez kormilara“ nauči lepom ponašanju. Ništa ne bi bilo bolje ni da su se Čović i Vujošević međusobno mazili kao devojčice.
Pošto su se obojica složila da je suština njihovog spora – i tu im bez sumnje treba verovati – u novcu, tačnije u državnom novcu, najjednostavnije rešenje je da se ukloni predmet spora. I ne samo najjednostavnije, nego i najpravednije. Jer, finansiranje vrhunskog sporta zbilja nije državni posao.
Vrhunski sport je danas pre svega biznis. Pa, kao što u ekonomiji uloga države može da bude samo da obezbedi infrastrukturu: puteve, pruge i slično, u sportu je zadatak države da izgradi bazene, atletske terene, gimnastičke sale… Znači, da obezbedi deci i omladini, zaključno sa srednjom školom, kvalitetnu nastavu (i adekvatno nagrađene nastavnike) fizičkog vaspitanja i obrazovanja, da sva deca nauče da plivaju i da ovladaju osnovnim telesnim veštinama, u skladu sa svojim psihofizičkim mogućnostima, naravno.
Sve više dece u Srbiji pati od raznih deformacija kičmenog stuba, od ravnih tabana, od gojaznosti; sve je više „trutova“, sve manje „radilica“, deca nemaju gde da zarone, niti umeju da se popnu na drvo. Sve pare što država ima mora na to da potroši. A ako nešto preostane, onda mora da obezbedi centre za rekreativnu nastavu i da svim đacima omogući da bar jednom godišnje odu tamo na 15 dana. Ali, umesto da o tome brinu i da se na tome troše od prvog sekunda do poslednjeg dinara svog mandata, naši političari, kao neki anti-robinhudovi, kao onaj Superhik iz Alana Forda, uzimaju siromašnima i daju bogatima.
Ako navijači Partizana, Zvezde, Vojvodine, Jagodine… vole da svoj klub gledaju u evroligi, Kupu šampiona ili gde god da im je ćeif, neka ulože svoje pare. Neka naprave akcionarsko ili kakvo god hoće društvo, pa neka kupuju i prodaju, odlučuju i upravljaju do mile volje.
Ako neki privatnik, takođe, ima interesa da svoju firmu promoviše tako što će sponzorisati neki klub – široko mu polje. Ali trošenje državnih para, na ovaj ili onaj način, iz budžeta ili preko javnih preduzeća, na finansiranje sportista profesionalaca trebalo bi jednostavno zakonom zabraniti. Bar dok svaka škola u Srbiji ne bude redovno koristila makar dve od tri pomenute stvari: poluolimpijski bazen, atletsko borilište, gimnastičku dvoranu. A u Srbiji još ima škola koje nemaju ni pristojne toalete.