Ili, ne mora da bude mišomor, neka bude, recimo, pesak. Reakcija i šire i uže, stručne, „pekarske javnosti“, bila bi ista.
A u neke novine sipa se otrov mnogo opasniji od mišomora. Pojedine novine i njihovi urednici u toj meri su zagadili javnu scenu Srbije da se od te koncentracije otrova ne može disati: Ni Pančevo, Bor i Zajača zajedno nisu im ravni.
Uzgred, te novine nisu pokazivale ni malo solidarnosti sa kolegama koji su se „slepo“ držali profesionalnih standarda. Naprotiv te laži, podvale, dezinformacije – koje su često stizale direktno od tajne policije a one uredno objavljivale –dizao im je tiraž do (za srpske prilike) neslućenih visina, a njihovi vlasnici i urednici su se lepo bogatili. Postajući pravi pravcati novinski magnati. Novinarstvo je propalo, ali su oni „procvetali“.
Profesionalna solidarnost je, naravno, važna i potrebna. Ali, ima nešto što je iznad profesionalne solidarnosti. To je profesionalna etika. Nažalost, pojedine novine su na to potpuno zaboravile. Novinarska udruženja i „etički komiteti“ svako malo su ih opominjali da se drže profesionalnih standarda i etičkih normi, ali one su do toga držale kao do lanjskog snega. Može li da očekuje profesionalnu solidarnost onaj ko krši elementarna pravila profesije.
To, međutim, nije sve, a nije ni najvažnije. Obaveza da se poštuju pravila profesije ne postoji pre svega zbog samih novinara – ma kako i to, naravno, bilo važno – nego zbog čitalaca, tj. kupaca, potrošača. Kada su, još u srednjem veku, nastala prva esnafska udruženja, gilde, i slično, jedan od njihovih glavnih ciljeva bio je upravo to – zaštita potrošača. Nije se to tada tako zvalo, ali u suštini to je bilo to.
Novine, dakle, moraju da budu odgovorne pre svega (prema) svojim potrošačima. Kako može da bude solidarnosti sa onima koji svoje kupce svakodnevno varaju, prodajući im najgori bofl. Da ne upotrebimo neku drugu, težu i adekvatniju reč.