Mijat Lakićević: Potomak, Vučićev Rubikon

Prvi među njima nije – iako se to često i zvanično isticalo u prvi plan – obezbeđivanje gasa, nego obezbeđivanje američke podrške za srpske evropske integracije. Nema sumnje da put Beograda za Brisel vodi preko Vašingtona, pa je u tom smislu Vučićeva poseta potpuno, što bi se reklo, transparentna.

Otvaranje bar jednog pregovaračkog poglavlja do kraja ove godine, nakon (nesporne, ma koliko nesavršene) konsolidacije javnih finansija, postao je po svemu sudeći primarni Vučićev cilj. A Amerika može presudno da utiče na bar polovinu zemalja Unije da ne budu previše stroge prema Srbiji. Ako neko misli da je među njima Nemačka – vara se; mnogo veća koščica u grlu Srbije mogle bi da budu male Baltičke države kojima se nikako ne sviđa naša neutralna pozicija u rusko-ukrajinskom sukobu.

Treba li, zatim, pominjati da ako neko može da utiče na Prištinu – uoči nove runde (tehničkih) pregovora zakazanih za 23. jun, ali i inače – da malo spusti durbin, onda su to pre svega Sjedinjene Američke Države.

Konačno, da se vratimo ekonomiji, dobri odnosi sa Vašingtonom, čak i ako ne donose neposrednu korist u smislu novih investicija (primer Esmark), mogu na to da utiču posredno (primer Emirati). A nema sumnje da SAD mogu više od svih drugih i direktno da utiču na tzv. “Vašingtonski kvartet” (MMF, Svetska banka, Međunarodna finansijska korporacija, Svetska trgovinska organizacija) i pospeše njegov blagonaklon odnos prema Srbiji. Što onda znači porast rejtinga zemlje, jeftiniji novac i, u krajnjoj liniji, brži ekonomski razvoj.

U svemu tome je simbolički značaj Vučićevog boravka u Vašingtonu – on bi mogao, ili trebalo, da označi definitivno prozapadno opredeljenje Srbije. Naravno, odavno je Srbija oficijelno zaplovila ka Evropi, ali bilo je previše signala koji su izazivali sumnju da je to “river of no return”. Zato bi Potomak mogao da bude Vučićev Rubikon. Da li će i biti, to tek treba da vidimo.

Mnogima se to u Srbiji, posebno u intelektualnim krugovima, neće dopasti.

Ima, međutim, nešto drugo što još više zabrinjava građane Srbije? Kao da ih sve hvata laka šizofrenija. Jer, prozapadna politika na spoljnom planu praćena je proistočnom na unutrašnjem.

U zemlji jačaju autoritarne tendencije, raste pritisak vlasti na nezavisne institucije, medijske slobode su blago rečeno opasno ugrožene, politički život se odlikuje sve većim nasiljem…