Mijat Lakićević: Moć đenerala

Rehabilitacija Draže Mihajlovića u početku nije izgledala mnogo verovatna. Danas rehabilitacija Milana Nedića izgleda mnogo verovatnija nego što se u trenutku podnošenja zahteva činila Mihailovićeva rehabilitacija. Bez obzira na to što je sudska rehabilitacija nekoga ko nije sudski ni osuđen već sama po sebi apsurdna. Prosto, društvene prilike u Srbiji danas Nediću idu više u prilog nego svojevremeno Mihailoviću.

Već je rečeno, ali neka bude ponovljeno. Po logici po kojoj se traži rehabilitacija Milana Nedića, predsednika srpske kvislinške vlade, Francuzi bi trebalo da rehabilituju maršala Filipa Petena, predsednika francuske kvislinške vlade, a Norvežani Vidkuna Kvislinga, predsednika norveške kvislinške vlade čije prezime je, kao što se zna, i kao što se vidi, postalo internacionalni, generički pojam za nacionalno izdajstvo i saradnju sa okupatorom. Nije primećeno da se Francuzi i Norvežani spremaju da krenu putem Srbije, naprotiv.

Ali, kome zaista treba rehabilitacija Milana Nedića? Naravno, na prvom mestu su to njegovi potomci. Ali, oni nisu i najznačajniji. Presudnu ulogu u tome imaju ideolozi raspada Jugoslavije, intelektualni generatori i generali ratova devedesetih. Oni koji su primali zlatne kolajne iz ruku Slobodana Miloševića, dok se njegova supruga smešila iz prikrajka – kao ona baba-smrt u “Ko to tamo peva”, samo oni to nisu hteli da vide – a sad bi da to zabašure. I da se to nekako zaboravi.

Treba to onima koji su od devedesetih naovamo stekli svu moguću nacionalnu slavu, dok je njihova nacija, tonuvši sve dublje, dospela na začelje Evrope i civilizovanog sveta. Onima koji vole da se izdaju za prognanike, a izdali su i odveli u progonstvo samo sopstveni narod.

“U Srbiji prilike su take,

Babe slave preziru junake.

Zato ni vi, ne muč’te se džabe,

Srpska deco postanite babe.”

Tako je govorio Nušić. Živ, nikad življi.