Borba protiv populizma u ekonomiji svodi se na borbu protiv široko rasprostranjenih zabluda i na zahtevima za izgradnju efikasnih tržišnih institucija.
Pitanje populizma u politici postalo je veoma popularno sa usponom “antiestablishment” pokreta u Evropi i SAD. Među ove pojave treba da ubrojimo izbor Donalda Trampa za predsednika SAD, uspeh britanskog referenduma o izlasku iz EU, te rezultat Alternative za Nemačku na saveznim izborima. Politički populizam povezan je sa autoritarnim tendencijama i urušavanjem tekovina liberalne demokratije i najveći broj ljudi mu pristupa sa tog stanovništva. Nažalost, usled toga pitanje ekonomskog populizma često ostaje skrajnuto.
Populizam nije neka zaokružena politička ideologija nego je pre svega tehnika za osvajanje ili ostanak na vlasti. Iako se populistički tonovi prisutni u različitim zemljama međusobno razlikuju, imajući u vidu različite društvene prilike, opšti populistički narativ ima važne sličnosti: poverenje u vođu umesto u bezlične institucije, kolektivizam (levi, klasni ili desni, nacionalni) i sukob na relaciji naroda (shvaćenog kao organske, nepromenljive celine) i grešne elite koja radi protiv interesa naroda.
Populizam u ekonomiji: Ekonomski populizam je pomoćna alatka političkom populizmu. On ne ide nužno protiv demokratskih procedura i procesa, ali kreira mogućnosti da harizmatični vođa, “predstavnik naroda”, proširi svoje nadležnosti i kontrolu nad resursima koji će mu potom omogućiti lakši ostanak na vlasti i veću kontrolu nad društvom različitim vrstama zloupotreba državnih resursa. Populizam se ogleda i u nuđenju lakih kratkoročnih rešenja za kompleksne ekonomske probleme. Ekonomija je oblast koja je posebno podložna ovakvom pristupu jer u njoj dobre namere mogu dati loše posledice, dugoročni troškovi često su znatno viši od kratkoročnih dobiti, dok su skoncentrisani dobici vidljiviji od razuđenih troškova.
Uzmimo, na primer, pitanje minimalne nadnice. Većina sagovornika neekonomista složila bi se da je treba povećati kako bi se obezbedio veći dohodak i standard života najsiromašnijim radnicima. Međutim, većina ekonomista se ne bi složila da je povećanje minimalne nadnice dobar način za povećanje dohotka siromašnijih radnika. Ekonomisti rezonuju da je visina nečije zarade povezana s produktivnošću – što je glavni razlog zašto programeri imaju više zarade od krojača – te da će rast minimalne zarade dovesti do toga da se poslodavcima više neće isplatiti da zapošljavaju neke od radnika koji imaju nižu produktivnost od zahtevane. Uz minimalnu nadnicu plate najniže plaćenih radnika zaista će biti više, ali će ukupan broj zaposlenih biti niži, a nezaposlenost i, shodno tome, lošiji kvalitet života pogodiće upravo one kojima se prvobitno htelo pomoći. Umesto toga, ekonomisti bi se zalagali za smanjenje poreskog opterećenja niskih zarada, poboljšanje privrednog ambijenta, što bi povećalo zapošljavanje i posredno zarade.
Pedeset nijansi sive: Iako se postavke ekonomskog populizma različitih populističkih pokreta razlikuju, njihova osnova veoma je slična. Iz idolatrije svemogućeg vođe sledi idolatrija državnih preduzeća kao motora razvoja i predstavljanje države kao uspešnog preduzetnika, te otuda zahtevi za zadržavanjem državnog vlasništva nad preduzećima ili njihovom ponovnom nacionalizacijom. Kolektivizam dodatno hrani ovaj pogled, dodavši mu nepoverenje prema stranim elementima, kao što su preduzeća i naročito banke u stranom vlasništvu, te predstavljanju uvoza kao negativne pojave, a izvoza kao pozitivne.
Pošto ekonomski populizam odgovara na lokalni društveni kontekst, u SAD je on više okrenut pitanju međunarodne trgovine i uvoznoj supstituciji, dok je u Srbiji ovaj segment uglavnom zanemaren, već je daleko važnije pitanje države kao vlasnika i menadžera državnih preduzeća. I u samoj Srbiji populizam nije jedinstven, što se vidi u politici subvencionisanja investicija: populizam vlasti tvrdi da država ume tačno da prepozna uspešna preduzeća i kome i koliko treba dati novca da bi se otvorila radna mesta, dok populizam (dela) opozicije tvrdi da ove subvencije ne treba davati stranim nego domaćim investitorima, umesto da je sama politika subvencija ekonomski štetna.
Posledice ekonomskog populizma: Ekonomski populizam omogućava autoritarnom vođi da dođe do novih moći i da ih koristi ne da bi poboljšao ekonomsko stanje već da se učvrsti na vlasti i oteža delovanje političkih protivnika. Radna mesta u javnom sektoru postaju namenjena samo politički podobnima, državna preduzeća na upravljanje dobijaju partijski aparatčici, kontrolom nad njihovom politikom oglašavanja kupuje se odanost medija, novim propisima olakšava se poslovanje onih bliskih vlastima, a otežava onima koji su bliski opoziciji itd. Međutim, zato što ekonomski populizam dovodi do preuzimanja države i rastakanja institucija, on sa sobom donosi i jako loše ekonomske rezultate. U populizmu nema nezavisnog pravosuđa i drugih institucija, od katastra do poreske uprave, jer bi to moglo da okrnji uticaj vođe. A bez njih nema ni dobrog poslovnog okruženja, a posledično ni novih investicija i ekonomskog rasta već samo stagnacije. Zbog toga je suprotstavljanje ekonomskom populizmu imperativ političkog delovanja u Srbiji, ali i drugim zemljama regiona.
Biografija
Mihailo Gajić je ekonomista iz Beograda, gde od 2014. radi u Libertarijanskom klubu Libek kao direktor ekonomskih istraživanja i vodi ekonomski deo istraživanja Barometar slobode Fondacije Fridrih Nauman. Bavi se javnim finansijama, ekonomskim aspektima obrazovanja i značajem ekonomskih sloboda. Ne veruje Danajcima ni kad darove nose.