Ali ja ništa nisam poznavao, naprotiv, olovku sam uzimao u ruke baš onda kad ništa nisam znao, kad sam bio zbunjen i kad mi mnogo toga nije bilo jasno. Osećao sam da je neobično pisati u sopstveno ime. Nije dovoljno samo govoriti kao jedno i jedinstveno ja – ta patetična Ih forma. Zadobiti sopstveni glas? To mi je izgledalo kao mrtvo slovo na papiru. Pitao sam se kako postati sopstven, sebe osvojiti? To deluje poput izvlačenja iz blata vukući se za sopstveni perčin. Mi se najpre moramo depersonalizovati da bismo zadobili sopstveno ime. Moramo priznati da smo neprebrojivo mnoštvo, da smo drhtaji i intenziteti koji nemaju značenje. Svako od nas je gužva potencijalnih identiteta, svako od nas se igrao na mnoštvu igrališta.
Ima ljudi koji smatraju da je pisanje poput stvaranja nekih lepih kutija, izlakiranih, blistavih, izrezbarenih i šarenih ali nadasve dubokih, koje imaju dubinu a koje ne može svako da otvori ali ni svako da stvori. Često sam primetio taj osećaj kod ljudi kojima sam iznebuha i bez interesovanja za njihova prethodna iskustva predlagao da stvaraju i objavljuju tekstove. Pisanje nema ništa sa dubinom i stvaranjem nekakve kutije, odnosno sa zatvaranjem, omeđenjem i deljenjem prostora na unutra i spolja. Čini mi se da je pisanje stvar otvorenosti i brisanog prostora. Tvoje pisanje, tvoj tekst, samo je jedan od bezbrojnih simultanih treptaja. Dakle, postoji mnoštvo sila koje prolaze kroz jedno polje u datoj jedinici vremena, one se presecaju sa drugim treptajima. Na brisanom smo prostoru na kome duvaju mnogi vetrovi. Jedan „umetnički“ tekst preseca se sa tekstom računa za struju, rešenja o porezu, tekstom sudske presude ili nedotupavim rečenicama sa nekog internet portala. Ali on se ne preseca samo sa tekstualnim tvorevinama već i sa mnoštvom drugih intenziteta: hranom, pićem, seksom, zavišću, ljubavlju….
Otvoreno pisanje na brisanom prostoru je poput majstorskog alata, neke mašine kojom se može probušiti zid, odseći drvo, izglačati metal, dakle ono posao radi ili ne radi.
U tome zaista nema ničega, ničega dubokog.
*
Jednom. Davno, toliko davno da samo zaborav zna kada. Otac mi je rekao: Prilikom skoka u vodu na glavu treba paziti da se ne odbaciš prejako jer bi noge mogle da se izviju preko glave i slome ti kičmu.
Ujak je na to dodao: Ali takođe pazi da se ne odraziš ni preslabo jer bi tvoje telo moglo doći u paralelni položaj sa vodom i pljusnuti bolno na stomak. Između bolnog pljuskanja i fatalnog trzaja što lomi kičmu, između dve opasnosti, smestio se predivni let i trijumfalni streloviti ulazak u vodu. Osmeh na suncem obasjanom blistavom licu dok plivaš prema obali ozaren junaštvom, podvigom i istinitim pokretom.
Stojao sam na ivici betonskog kvadra i sećao se kako se u vodu skače na glavu. Moram da fotografišem, kažem sebi, ne smem to da propustim, objektiv aparata misli umesto mene, on zna ono što ja ne znam, on hoće ono što ja neću ili ne mogu. Ne mogu više da vidim stvari onako kristalno jasno kao nekad. U daljini je izmaglica, brkam je sa linijom horizonta. Ono tamo je ostrvo ili pena uzburkanog mora, to ne znam. On će sigurno znati. Jasno i nejasno stoje u odnosu precizno određenom ali taj odnos ja više ne mogu dokučiti, znam da je on bitan i da je deo nečeg velikog i celovitog ali sam zaboravio čega.
Bosom nogom dodirujem taj grubi beton koji se izdiže nekih tri metra iznad vode, to je preostali deo nekadašnjeg doka preko koga su kamioni do brodova donosili kamene gromade iz obližnjeg kamenoloma. Prolama se gromoglasni udar lomljenja kamena, najboljeg i najtvrđeg kamena u ovom delu Sredozemlja. Odavde su ga nosili u Veneciju, Trogir, Ravenu… Danas ga se gotovo više niko i ne seća – Pietra d’Orsera, tog tvrdog, belog kamena koji vremenom, na vazduhu, ugrađen u neku tvorevinu ljudskog uma, postaje sve tvrđi i tvrđi.
Ništa o tome tada nismo znali, kamenolom je odavno bio napušten, ostala je samo betonska platforma sa koje smo skakali u more. Deo te drevne težine, kamene, osećali smo dok smo se potpomognuti užetom peli na betonsku gromadu. Do nje se jedino iz vode i moglo doći i preko strane okrenute ka pučini popeti joj se na vrh. Deo vreline, muke i znoja radnika koji su odvaljivali kamene gromade, osećali smo dok nas je peklo letnje sunce na vrhu te štrčeće rugobe. Odatle nam je ceo svet rasprostrt uz obalu, izvaljen na peškirima i dušecima izgledao banalan i malograđanski, čak pomalo i kukavički, šćućuren u senkama borova, oprezan i zaštićen patikama za vodu, kremama protiv opekotina i laganim postepenim ulaskom u more.
Mi smo voleli iznenadni nagli nemotivisani skok koji je značio i neminovni pad, zapravo let, makar i kratak ali istinski i jedini čoveku dat let. Sa raširenim rukama poput krila, skupljenih nogu lagano savijeni u struku leteli smo ka plavetnilu mora noseći u srcu samo jednu želju: da budemo vidljivi sa obale. Da nas neko ko je dugo gledao put neba pa je oči zamorio odbleskom istarskog sunca zameni sa pticama, da nas takve zapamti i da nas se kad prođe mnogo mnogo vremena seti kao ptica.
Jednom. Davno, toliko davno da samo zaborav zna kada. Otac mi je rekao: Vidiš onu reku što teče tu ispod naših mostova, ispred naših tvrđava i kuća. Ona je tu koliko i njena prolaznost.
Ujak na to ništa nije rekao ležao je nepomično u bolničkom krevetu banje u Slankamenu a pogled mu je počivao na sivim obrisima Dunava koji su se mogli videti sa prozora njegove sobe.
A ja, ja sam ostao da lebdim između betonske težine i modre nasmejane vode zaustavljen u skoku kao da je neka nevidljiva ruka skrivena u senku borova baš u tom trenu pritisnula okidač fotoaparata.
Autor je urednik, novinar, filozof, kritičar, esejista. Autor je dveju knjiga filozofskih eseja: Hotel „Panonija”, Ljubitelji knjige, Novi Sad 2007; Manifesti ravnice: sonata o prekoračenju: quasi una fantasia, Akademska knjiga, Novi Sad 2014. godine. Ogled „Majstorski alat“ je iz rukopisa „Naša mesta – slike, sećanja: reportaža