Praktično odmah, vlast se ostrvila na najpopularnije inicijatore PRO(GLASA), svesna njegove snage koja je ugrožava i delegitimizuje. A možda još više iz simboličnih razloga koji se prelivaju na polje praktičnog, budući da SNS pod svoje skute nikada nije uspeo dovući istinske velikane naše kulturne i intelektualne scene – a onoliko su se trudili. U svojim patološkim naletima uspeli su sve: oteli i opljačkali državu, razorili društvo i dehumanizovali ljude, no izostao je legitimitet građen na stvarnoj društvenoj podršci, kojeg nema bez potpisnika PRO(GLASA). Umesto toga, pribegli su spinovima, kupovini, pretnjama i ucenama. Neki sa one strane dobra toliko su se dobro prodali da bukvalno imaju svoje avione, institute, pozorišta… dakle, ono materijalno, ispražnjeno od sadržaja i smisla ili, preciznije, privide i efemerije.
Nakon decenije ekonomskog, kulturnog, političkog i duhovnog razaranja, Srbiju su iz letargije trgle majske tragedije, potvrđujući da je političko lično, a da je lično političko i da ne postoji nijedan segment naših privatnih života na koji ne utiče ono što se dešava u javnoj sferi. To je konačna dijagnoza i konačni dokaz naše potpune propasti.
Nažalost, tek što su deca počela ubijati decu, i mi smo počeli shvatati kako je sve odavno otišlo predaleko. Pojavila su se njihova veličanstva – građani, najdragoceniji resurs svakog društva, uvek i svuda. Dok je vlast pojava građana nervirala, ugrožavala i plašila, aktuelna opozicija nije znala šta će s njima. Iznurena napadima vlasti, rascepkana, nedostatna, satanizovana, bez resursa, vidljivosti i dovoljne podrške, opozicija nije umela da artikuliše kipeće nezadovoljstvo, preuzme stvarno vođstvo i sve prevede u politički konsekventan prostor.
Osećaj besa prosečnih građana probijao je medijski mrak i mesecima se masovno izlivao na ulice. Snažnu želju i odlučnost građana da se nešto menja, vlast, uprkos svim pokušajima, nije mogla ignorisati. Tako smo, u tom međuprostoru, istina jedva, gotovo prinudno došli do izbora 17. decembra.
Iako je navikla da vlada skraćenim, oročenim mandatima i vanrednim izborima, predstojeći izbori su prvi vanredni izbori koje vlast dočekuje s velikom strepnjom.
Činilo se da doktorima propagande sa svim državnim resursima i institucionalnom moći u rukama ide dobro u nastojanju da bace u zaborav i relativizuju sve probleme, uz obilato korišćenje represije državnog aparata.
Nije išlo glatko kao prethodnih deset godina, morali su sabirati svoje redove, okupiti sve prostake, lopove, osuđene ratne zločince, agitatore i mešetare, napraviti još desetine gongo organizacija i satelita na političkoj sceni. Taman kad se činilo da zbijanje redova i kontrola štete daje rezultate, naizgled niotkuda pojavio se PRO(GLAS).
PRO(GLAS) je važan jer vraća sistemski i sistematično ubijano poverenje i pravi sponu između akademske zajednice, civilnog sektora, građana i opozicije, podsećajući da principom slobodne volje svako od nas postaje građanin, a na ideji građanina, političkog bića koje preuzima odgovornost i za sebe i za druge, počiva svaka normalna i pravedna zajednica.
PRO(GLAS) princip smenjivosti vlasti ne karakteriše kao sistemsku promenu već kao elementarnu stvar, čak i u krajnjim demokratijama, ukazujući da suverenost i moć građana mora biti veća od suverenosti političara, odnosno predstavnika, zastupnika građana.
Promena kojoj se teži nije samo političkog, stranačkog već društvenog karaktera i kao takva može ugroziti svakog vlastodršca koji se ne pridržava demokratskih pravila, pravde i reda. Stoga, PRO(GLAS) nije samo pretnja aktuelnoj već i opomena nekoj budućoj vlasti i podsticaj građanima.
Možda jesmo doživeli društvenu smrt, ali nam pravo glasa i glas kao takav omogućavaju društveno buđenje, glas = moć.
Režim SNS-a najviše ugrožava velika izlaznost. S velikom izlaznošću smanjuju se mogućnosti za izborne i postizborne mahinacije, krađe i inženjering. Svesna je vlast toga, zato pokušava da ugasi, skrajne, utiša i delegitimizuje svaki glas.
Uprkos tome što je većina stanovništva neinformisana, socijalno nezadovoljstvo je ogromno i ljudi na instiktivnom nivou osećaju da nešto nije u redu. PRO(GLAS) svima nama pomaže da pređemo put od osećaja do razuma i od razuma do delanja.
Svako ko je prisustvovao tribinama PRO(GLASA) kod publike je mogao primetiti potrebu za normalnošću. Ovacije koje je bivša rektorka BU Ivanka Popović doživela u Novom Sadu govore o ogromnom poštovanju prema njoj i funkciji, i još više o potrebi i prepoznavanju pozitivne uloge obrazovanja.
U tom prepoznavanju se krije nada. Neće biti da se ovde ceni samo prostakluk, zlo i kič, biće da se to samo najviše nudi puku jer pasivizuje i depolitizuje, dok obrazovanje osvešćuje.
Prva prilika za kolektivno, masovno neformalno obrazovanje je glasanje 17. decembra – svi olovke u ruke i pravac na biračka mesta.
Marko Oljača je studirao sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bavi se teorijom kulture i istorijom socijalnih i političkih ideja. Aktivista je, kolumnista i jedan je od osnivača Društva za održivu budućnost – Koraci.