Među njima su bili mnogi aktivisti i aktivistkinje koji danas čine Građanski pokret BRAVO! – oni sa kojima delim usude borbe protiv pomahnitalog režima i njegovih pomagača. Oni koji nisu ni stali, ni odustali, već su ličnu sudbinu vezali za sudbinu grada.
Okupljeni tog proleća u odbrani poslednje ritske šume na Šodrošu u kojoj je gradska vlast (u sadejstvu sa pokrajinskom i republičkom) započela demonstraciju svega onog što će novi GUP kasnije samo legalizovati, doneli smo odluku da pokušamo da se još jednom obratimo i Skupštini i javnosti.
U pismu koje smo uputili tadašnjim odbornicima napisali smo: „Podsećamo vas da su predstavnici struke, aktivisti i organizovani građani Novog Sada tokom javnih prezentacija GUP-a – kako javnosti tako i Komisiji za planove – ukazivali na propuste i brojna štetna rešenja koja nudi ovaj dokument. Takođe, koristeći demokratska prava, tokom javne rasprave na navedeni dokument podneto je više od 13 hiljada potpisanih primedbi građana koje ukazuju na proceduralne i suštinske propuste JP Urbanizam. Najvažnije primedbe bile su i ostaju: GUP ne nudi viziju razvoja Novog Sada, ne vodi računa o urbanističkim, ekološkim, socijalnim ni demografskim problemima – gurajući grad u ogromna zaduženja. Takođe, u formalnom smislu, neusklađen je sa zakonskim procedurama i planovima višeg reda te, kao takav, ostavlja ogroman prostor za korupciju pošto razvoj grada prebacuje na direktan odnos Grad – investitori“.
A na kraju tog pisma stajalo je: „Ovo je trenutak od kog zavisi na koji način će nas pamtiti pokolenja. Ne dozvolite da se brukamo ni pred precima koji su gradili Novi Sad kakav poznajemo i volimo, ni pred potomcima kojima bi grad trebalo da ostavimo ekološki i urbanistički održivijim no što smo ga zatekli. Okupljeni ispred zdanja Skupštine Autonomne pokrajine Vojvodine pratićemo tok zasedanja i njegov ishod, u dobroj veru da ste kao odbornici i odbornice – ali pre svega kao građanke i građani Novog Sada svesni trenutka, težine i posledica odluke koju 21. jula treba da donesete!“
Umesto da bude omogućeno da se odabrani predstavnik građana Nebojša Milenković obrati tokom rasprave o najvažnijem planskom dokumentu u oblasti urbanog razvoja, pred skupštinskim zdanjem dočekale su nas metalne ograde, kordon žandarmerije, policajci u civilu i novina – nabildovani muškarci bez oznaka (za koje smo kasnije saznali da su pripadnici privatne agencije za obezbeđenje „Intersec“). Angažovani od tadašnjeg gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića, a plaćeni novcem iz gradske kase – da spreče ulazak građana u zgradu Skupštine APV.
Prizori sukoba, brutalnog i nedozvoljenog nasilja policije i Vučevićevih batinaša nad aktivistima i građanima Novog Sada obišle su svet i najavile kako će se režim Srpske napredne stranke ubuduće odnositi prema svakom ko ukaže na korupciju, bezočno gaženje Ustava i zakona i partijsku zloupotrebu institucija. Na kriminal istorijskih razmera!
U saopštenju policije koje je izdato toga dana stajalo je: „Uprkos iskazanom nasilju od strane demonstranata, pripadnici policije su, u skladu sa zakonskim ovlašćenjima, brzo i efikasno reagovali i očuvali stabilan javni red i mir“. Ova formulacija zvuči poznato? Koliko puta smo poslednjih meseci, dok nam lome vilice i rebra, dok nas pendreče, lažno optužuju, privode i zatvaraju, sa najviših mesta u državi čuli slične, besprizorne laži? Treba reći istinu – vežbali su ih u Novom Sadu. Godinama.
Ostaće zabeležena izjava Miloša Vučevića: „Ne znam šta su očekivali? Da nas tuku? Valjda im je to bio cilj. Valjda su želeli da napadnu gradonačelnika, ali da on ne može da se brani, da ne sme ni policija, niti obezbeđenje Skupštine da ga brane. To bi valjda bio vrhunac demokratije. Zamislite da njih, ne daj Bože, neko fizički napadne, šta bi tada rekli? Da su napadnuti aktivisti? Koji aktivisti? Pa pretili su članovima Komisije za planove da će im doći na kućnu adresu, da znaju gde žive. Nigde nema toga da čovek koji nije proveo dva popodneva u Novom Sadu brani Šodroš. Neću da budem deo toga i tog kolorita… Zgubidani valjda nemaju šta da rade, pa dolaze u naš grad da nam prave haos.“
Novosadski odbornici, nedodirnuti glasovima sugrađana i prizorima pod prozorima Skupštine, predloženi dokument usvojili su rutinski, partijski disciplinovano. Bez debate i zadrške. Time je u okrilju najreprezentativnijeg dela novosadske moderne, kompleksu Banovine, investitorski pir dobio puni legalitet. Za spregu vlasti i prljavog kapitala tog dana je otvoren prostor bez limita.
Nakon protesta, uprkos podnetim krivičnim prijavama i pritužbama Sektoru unutrašnje kontrole MUP-a na postupanje policajaca i njihovih rukovodilaca na protestu, do danas niko nije procesuiran niti sankcionisan.
Nasuprot tome, nekoliko aktivista i građana je sa ozbiljnim povredama završilo u Urgentnom centru a desetine krivičnih i prekršajnih prijava podnete su protiv demonstranata. Neki postupci protiv njih se vode i danas.
Praksa proglašavanja žrtava nasilnicima a nasilnika žrtvama koja je toga dana zloslutno ustanovljena u Novom Sadu danas doživljava kulminaciju širom Srbije.
Treba, na kraju reći i ovo: Režim se preračunao i tada i svaki naredni put kada je batinom želeo da uguši pravedni i iskreni bunt. Više represije i zloupotrebe aparata sile ne može odvratiti probuđene građane od borbe u čiju pravednost veruju. Upravo suprotno, ljudi iskazuju herojstvo, staju jedni uz druge, grade poverenje i zajedništvo. I najvažnije – sve ih je više.
Duh slobode koji su Novosađani tog 21. jula pustili pred Banovinom širi se gradovima i selima Srbije već treću godinu. On se više ne može obuzdati, niti vratiti u lampu. I tako – do konačne pobede!
Marija Srdić je članica rukovodstva Građanskog pokreta BRAVO Novi Sad. Feministkinja i antifašistkinja. Jedna je od osnivačica Centra za podršku ženama (Kikinda), njegova dugogodišnja direktorka i pokretačica Mreže SOS Vojvodina. Bavila se novinarstvom. U profesiji je prešla put od novinarke saradnice do glavne urednice. Danas je konsultantkinja i preduzetnica. Ne odustaje od borbe za pravednije društvo.