Dovoljno dugo sam radila kao novinar da me svaki duži poslovni susret sa nekadašnjim kolegama u zemlji i regionu zaboli. Naravno da svi znamo da je stanje u medijima katastrofalno, ali koliko god bili svesni i upućeni u pedeset nijansi sive egzistencije novinara i medijskih profesionalaca generalno, ništa nije tako uznemirujuće kao odlazak na teren, pogotovo na lokalnom nivou. Pre par meseci, novinarka lokalne televizije priča mi kako je zadovoljna što ima tri (redovna ili povremena) angažmana, ali da joj radni dan nekada traje i više od dvanaest sati. U redakciji je jedini novinar. Snimatelj koji je istovremeno i montažer jada se da nekoliko meseci nije dobio platu: dobra vest je što paralelno radi kao vozač za neku firmu. Na nedavnom regionalnom treningu koji sam držala sa koleginicama, prekaljeni majstori novinarskog zanata priznaju da imaju jedva desetak godina radnog staža…
Ko je pomenuo radna prava?
S druge strane, svakodnevno komuniciram sa studentima čija je vizija novinarstva i uloge novinara u društvu oblikovana pod uticajem novih medija. Njihov odnos prema „savremenom novinarstvu“, „primenjenim medijima“, „novom žurnalizmu“, ili kako god da nazovemo aktuelne pravce i forme, mnogo je bliži širokom polju komunikacija, analitici i kreiranju sadržaja prema algoritmima, nego što se oslanja na umeće pričanja priče vredne pažnje. Stvarnost im ide na ruku, veština snimanja i montaže na mobilnom telefonu, digitalni marketing i vizuelizacija podataka pre će im obezbediti posao.
Ko je uopšte novinar danas, šta on zapravo radi i kako živi? Kako motivisati i ohrabriti mladu osobu da se opredeli za ovu nekada uglednu profesiju i kojim savetom je podržati da neukaljanog obraza opstane baveći se najlepšim pozivom? I sve to u Srbiji, zemlji u kojoj su medijski zakoni savršeni (samo se ne primenjuju), u kojoj su medijske slobode svake godine u padu a jedan čovek i doslovno iskače iz frižidera i televizora, dok je bezbednost novinara tema koja se u širokom luku izbegava, najblaže rečeno. Sve ovo je tek vrh ledenog brega, iza kojeg se kriju još neke ključne reči: pre svega prekarijat, ali i nedovoljna solidarnost, upitna etika mnogih…
A tako je dobro počelo, što bi rekao pisac… Početkom devedesetih kada sam dobila priliku da honorarno pišem za najstariji dnevni list na Balkanu a uskoro i tokom naredne decenije za mnoge druge, još uvek su se poštovali profesionalni standardi. Novinari su uglavnom bili obrazovani – što nije neizostavno podrazumevalo fakultetsku diplomu, poželjno je bilo negovati identitet i integritet (ništa copy-paste). Plivanje protiv struje i nesavitljiva kičma za mnoge bili su jedini mogući način dostojanstvenog pristupa profesiji u vremenu raspada. Najvažnije, mada se sve cepalo po šavovima, još uvek su opstajale vrednosti stečene tokom decenija zemlje koje više nema: znanje, rad, duh zajedništva…
Paralelno sa globalnom komercijalizacijom i tabloidizacijom medija koja se prelila u Srbiju i započinjanjem procesa privatizacije koji će imati brojne posledice, tekla je postepena promena vrednosti, ali i uloge novinarstva i položaja novinara u društvu. Novi medijski vlasnici u sprezi sa vlastima uspostavili su pravila igre koja su kontinuirano umanjivala značaj profesionalnog novinarstva i prava novinara. Nešto slično dogodilo se u oblasti obrazovanja, ali to je neka druga priča. Ukratko, godine i godine divljeg kapitalizma i skok u neoliberalnu ekonomiju u periodu produžene tranzicije, novinare su pretvorile u školski primer sindroma kuvane žabe: umesto ponosne društvene elite, postali su tihi i osiromašeni prekarni radnici.
Istovremeno, redakcije su sve manje, a posla je sve više. Multitasking je nova novinarska mantra. Istina, to jesu i globalni trendovi koji su u velikoj meri podstaknuti nezadrživim razvojem tehnologije i kojima se novinari moraju prilagoditi. Neophodno je da kontinuirano usvajaju nove veštine, od onih digitalnih do pisanja projekata, jer od tih znanja zavisi održivost većine medija.
Imperativ brzine u digitalnom dobu znači da se nekad nema vremena za temeljnu proveru izvora, činjenica, pa i lekturu. Ovo je najuočljivije na pojedinim portalima: njegovo visočanstvo klikbejt tekst je značajniji od zanatskih pravila.
Poslovni model većine medija kod nas je takav da više nema prostora ni za sektorske, specijalizovane novinare. Svi prate sve, svi moraju da budu sposobni da naprave solidnu priču od bilo koje teme. Čuvena floskula o novinarima kao univerzalnim neznalicama dobila je i bukvalno značenje.
Usput, u vremenu u kome se promoviše ideja da je znanje roba i da svako može sve, izbrisana je i granica između profesionalaca i amatera. Gotovo svako može da se predstavi kao novinar, a da taj posao suštinski ne radi. Mnoge medije zaposeli su priučeni, nedovoljno obrazovani, sumnjivo pismeni, bez opšte kulture, površni… Ali, zato su razne redakcije ostale bez toliko neophodnih lektora, pa se onda čudimo lapsusima prezenterki na javnom servisu.
Stasala je i nova medijska publika a iz njenog ugla nema više kvalitativne razlike između teksta renomiranog kolumniste i novog videa uticajnog jutjubera. Ako i postoji, biće u korist zabavnog sadržaja. Ozbiljnost je odavno precenjena. Malobrojni (neko bi rekao old school ljudi) će se fokusirati i pročitati temeljnu analizu političke situacije, dok će jutjub pošalica postati viralna. Pažnja je danas najskuplja reč i ona se meri klikovima, lajkovima, šerovima. Koliko nas još uvek ima naviku da kupi novine, skuva kafu i gustira analitičke tekstove?
Sve što su novinari u Srbiji prevalili preko svojih pleća u proteklih tridesetak godina najbolje se ogleda u problemu autocenzure. Ponovo ona kuvana žaba koja trepće iz lonca i nema snage da digne glas, zašto i kako – više nije ni bitno. Nisu novinari jedini koji tako taljigaju, naprotiv. Većina je hrabra i ušuškana u anonimnosti profila na društvenim mrežama, dok u stvarnosti najčešće ćute i trpe.
Vidi li se svetlo na kraju tunela, neki tračak nade za novinare i novinarstvo u Srbiji? Da, u inat svima i uprkos svemu. Daleko od toga da su svi isti – u politici, životu, novinarstvu. Nema ih mnogo, ali nekoliko kritičkih medija svakodnevno pokazuje da se može i drugačije, bez obzira na cenu. Još uvek imamo profesionalne i časne novinare kojih se ne bi postidela nijedna velika svetska redakcija. Njihov rad predstavlja putokaz za one koji dolaze.
Pedeset nijansi sive i svetlo koje plamti.
Maja Vukadinović je medijski stručnjak i profesor na Fakultetu savremenih umetnosti. Uređuje ediciju Multimedia u izdavačkoj kući Clio. Trinaest godina se profesionalno bavila novinarstvom u štampi.