Dometi i rizici politike izvesnog vezivanja i za Istok i za Zapad jedno je od najzanimljivijih ali i najkontroverznijih pitanja u sferi naše spoljne politike. Dati su i brojni široko izdiferencirani odgovori, od naglašeno afirmativnih do izrazito skeptičnih i odričnih. Svrha ovoga teksta jeste da ukaže na izvesne neuočene ili nedovoljno naglašene aspekte ovog značajnog opredeljenja u našoj spoljnoj politici.
Možda je prva stvar koju valja uočiti upadljiva nedoslednost Zapada u odnosu prema Srbiji, nekonzistentnost koja kao da je uspela mnoge poprilično da zbuni svojim komplikovanim strategijama. Reč je o činjenici da se već više od jedne decenije u nastojanju da reši neke probleme koji ga dugo žuljaju demokratski opredeljeni Zapad sistematski oslanja na aktuelni poredak u Srbiji. Taj, poredak, međutim, bezmalo bode oči svojom autoritarnošću i još više naporima da tu svoju osobenost još i pojača, sa perspektivom da preraste u istinsku autokratiju. Decenijama već Zapad, naime, u mnogo prilika i na množinu različitih načina šalje poruke gromkih zahteva da se Srbija demokratizuje, nabrajajući sistematski brojne oblasti u kojima treba da se izvrše odgovarajuće promene, a s druge strane u ostvarivanju tih demokratskih globalnih ciljeva računa na ovdašnji poredak koji je, makar po zapadnim kriterijima, sve samo ne demokratski. Jedno vreme nije bilo dobrog odgovora na to začkoljasto pitanje. No, ubrzo se razjasnilo da je, pored generalnih demokratskih opredeljenja i insistiranja na poznatoj množini različitih prava i sloboda, Zapadu jednako važno, ili možda čak važnije, dostizanje ciljeva koji se na rečeni način deklarativno postavljaju kao rukovodstvo za akciju. Pragmatični Zapad dobro razume da ciljevi i strateška opredeljenja, ma koliko bili uzvišeni i ma koliko zavodljivo zvučali, nemaju vrednost ako nisu praćeni razumnom izvesnošću realizacije. Zapadu je potreban partner koji je u stanju da ono što je na planu demokratske emancipacije usaglašeno i dogovoreno – odista može i da isporuči.
KVAKA 22
Izvesnost isporuke dogovorenog, pa čak i trezveno procenjena verovatnoća te isporuke, očigledno zavisi, i to suštinski, od toga koliko je moćna vlast koja realizaciju postavljenih ciljeva uzima kao svoju obavezu. U tome i jeste svojevrsna „kvaka 22“. Delikatan, vrlo složen i mnogim neizvesnostima praćen posao demokratizacije mora da bude poveren onima koji imaju dovoljnu moć da ga iniciraju i sprovode a takvi su daleko od toga da budu demokratski konstituisani. Demokratske snage u Srbiji odveć su slabe da bi sa njima moglo ozbiljno da se računa u realizaciji uvek krupnog i mnogostruko zahtevnog demokratskog preokreta. A za to je u Srbiji potrebna vrlo moćna i operativno efikasna vlast. Utoliko pre i utoliko više što sam narod ne pati baš mnogo od demokratskih predilekcija. U dugim periodima naše nemirna prošlosti narod je više oslonca, pa tako i više poverenja, imao u jake vođe i slavom okrunjene ličnosti.
Među poslovima koje bi Zapad hteo da obavi u Srbiji, i to zajedno sa njom, jeste i delikatno pitanje prihvatanja kosovske realnosti, tj. uviđanje da je car go i da je Kosovo preraslo u sasvim organizovanu državu kojoj reintegracija u Srbiju, posebno ovakvu kakva je sad, ne pada ni na kraj pameti. Pored toga, velika većina ovdašnjeg naroda kao da nije čula za Kumanovski sporazum i neće ni da čuje da tu „našu svetu zemlju“, tu zavetnu „kolevku srpstva“ pusti da se definitivno odvoji i nastavi da vodi sopstveni život. Nema toga kome je nepoznato ovo tvrdo opredeljenje ogromne većine biračkog tela, pa je stoga svima jasno da bi priznavanje kosovske nezavisnosti – a to je uvažavanje očigledne činjenice da je ono odavno i uveliko nezavisno – značilo političko samoubistvo za političku organizaciju koja bi se odvažila da to što je tako očigledno naposletku i prizna. Kosovo može da prizna, te da odgovarajući rezultat i isporuči, samo stranka ili koalicija čija ogromna moć počiva na jednako spektakularnoj izbornoj podršci. Tolika podrška je inkompatibilna sa demokratskim poretkom, pa je upravo ovde sadržana velika politička, pa tako i logička, protivrečnost u odnosima Srbije sa Zapadom: Zapadu je zbog mnoštva razloga važno da reši pitanje Kosova, a to i mnoga druga rešenja morala bi da se uklope u dugoročnu perspektivu dosledne demokratizacije Srbije, dok potrebne promene neophodne za realizaciju te veličanstvene perspektive može eventualno da proizvede jedna naglašeno nedemokratska vlast. Deo opisanog paradoksa jeste i iz njega izvedeni, može se reći, subparadoks da vrlo veliku elektoralnu podršku, kakva se obično uzima kao pratilac i dezideratum demokratije, ima vlast koja je poodavno poprimila upadljiva obeležja autoritarnosti i koja samo što nije prerasla u brutalnu i opresivnu autokratiju.
Ne treba trošiti mnogo reči na razjašnjavanje prividnog paradoksa da autoritarni poredak tako dugo uživa tako veliku elektoralnu podršku. U Srbiji nisu za demokratski poredak obezbeđeni neki mnogo širi i fundamentalniji društveni uslovi. Među njima je najvažniji taj da država ne sme da bude neodmereno jaka, a i da vladajuća stranka /koalicija/ ne uspostavi neograničenu vlast nad državom. Nijedan od tih uslova nije ispunjen u Srbiji. Zbog toga demokratija počinje da odumire onoga trenutka kad jedna stranka iz nekih izbora iziđe kao dovoljno jak pobednik. Sa hipertrofiranim javnim sektorom, ogromnim aparatom bezbednosnih i propagandnih agencija i neosporivom komandom nad sredstvima javnog komuniciranja, stranka koja uzme vlast postaje toliko nadmoćna u odnosu na sve svoje političke konkurente da bez većih rizika može da ih marginalizuje i faktički uništi. Opozicija u Srbiji desetkovana je po kratkom postupku. Ocene po kojima su za propast opozicije odgovorna rukovodstva odgovarajućih stranaka – nisu tačne. Broj opozicionih stranaka nije bio, a nije ni sada mali. Ne može biti da su u većem broju stranaka baš sva rukovodstva nesposobna. Ta tvrdnja može se potkrepiti i dodatnim argumentom da u međuvremenu biva osnovan popriličan broj novih stranaka, ali nijedna ne uspeva na pravi način da stane na svoje noge.
Ostavši bez opozicije Srbija se automatski našla u jednopartijskom sistemu. Zahvaljujući skoro neograničenoj vlasti nad medijima, vlast je krenula u masovnu indoktrinaciju stanovništva i uspela da izdejstvuje njegovu podršku uprkos tome što je sistem uveliko postao jednopartijski i autoritaran. Svakoga dana višekratno se čuje konstatacija da Srbijom, kao u stara vremena Knjaza Miloša, upravlja jedan čovek. I taj jedini, samo ako bude hteo, mogao bi da se odvaži da najzad prizna Kosovo, a da ostane politički živ. Tu je i koren paradoksa da se demokratski Zapad u naporu da realizuje jedan broj važnih zadataka u domenu demokratizacije, uključujući i priznavanje Kosova koje takođe spada u taj domen, oslanja na čoveka koji je toliko udaljen od demokratske vladavine da je, kako se sve češće može čuti, postao gospodar Srbije.
HAZARDI USKE KARLICE
Ostaje da se kratko naznače koreni i afinitet ovdašnje vlasti prema autoritarnom Istoku. Pre svega, geteovski rečeno, to je izbor po srodnosti. Autoritarizmi u različitim zemljama međusobno se privlače i podržavaju. Similis simili gaudet. Naš moćni predsednik najbolje personalne odnose ima sa slično autoritorizovanim moćnim vladarima evropskih zemalja (Orban, Putin, Lukašenko, a o Erdoganu i Si Đinpingu da se i na govori). Tu su i istorijski i verski razlozi: Rusija je vekovima bila inspirator i zaštitnik pravoslavnog hrišćanstva na Balkanu, pa tako, a u nekim periodima i posebno, i u Srbiji. Ruska podrška bila je od suštinskog značaja u oslobađanju Srpstva iz i ispod turskog ropstva. Zahvalno srpstvo to verovatno nikad neće zaboraviti. Orijentacija na Istok važan je činilac masovne biračke podrške aktuelne autoritarne vlasti u Srbiji. Uostalom, ovdašnji autoritarizam je, uz sve, i naglašeno populistički. Populistička politika nema određenih, posebno ne jasno prepoznatljivih, programa: populisti love glasove gde god mogu da ih nađu.
Pored toga što je dominantno okrenuto prema Istoku, znatan deo biračkog tela znao je, naročito u nekim potperiodima, da bude okrenut i prema Zapadu; početkom ovog milenijuma podrška Zapadu bezmalo se izjednačila sa podrškom Istoku. Varijacije u toj podršci pratile su i određene orijentacije i aktivističke angažmane u samoj politici. Jer, poznato je da postoji ne samo opštepretpostavljani uticaj biračkog tela na politiku, nego i uticaj vlasti na biračko telo; zbog istorijskih i nekih širih društvenih razloga, uticaj vlasti i politike na biračko telo snažniji je nego i zemljama sa tradicionalno uspostavljenom i stabilnom demokratijom. Srpski populizam stoji stoga na dve noge; pritom je prilično raskoračen, da se ne kaže raspečen.
Stiglo se najzad i do pokušaja da se odgovori na presudno važno pitanje: da li je aktuelna politika Srbije zasnovana na strategiji laviranja između Istoka i Zapada isplativa i održiva. Isplativa svakako nije jer su trgovinski i spoljno-finansijski tokovi daleko više okrenuti ka Zapadu nego ka Istoku i mnogo toga što oposlimo sa Istokom ima svoj visok oportunitetni trošak propuštenih odgovarajućih veza i izgubljenog poslovanja sa Zapadom. Jednostrani transferi iz pretpristupnih fondova i drugi oblici jednostrane (besplatne) pomoći kudikamo su veći od analognih tokova koji pristižu sa Istoka. Važniji od toga je jedan čisto logički razlog. Modeli društvenog razvoja Zapada i Istoka, posebno onog dugoročnog i principijelno shvaćenog, drastično su različiti i u bitnim odrednicama protivrečni. Lavirajući između Istoka i Zapada, po logici stvari prinuđeni smo da u svoju institucionalnu armaturu ugrađujemo elemente i jednog i drugog modela. A zbog ogromne razlike između tih modela to znači da u svoj sistem ugrađujemo inkompatibilne, pa i protivrečne elemente.
Konstrukcija sastavljena od oprečnih elemenata pre ili kasnije pretvara se u disfunkcionalnu skalameriju. Takve skalamerije nisu i ne mogu da budu trajne i održive. Velika je verovatnoća da sukob između inkompatibilnih elemenata dovede i do destrukcije sistema u celini. Karlica široko raskoračena na dve toliko udaljene stolice izložena je velikim napetostima, a stvarnosni ekvivalent te metaforičke napregnutosti jesu veliki troškovi. A zna se da sistemi izloženi preteranim troškovima i čak skloni njihovom ekspanzivnom generisanju ne mogu biti duga veka. Drugim rečima, reč je velikom riziku: i manja pomeranja bilo kog od tri elementa iz ove metafore mogu izazvati gubitak oslonca na jednoj strani, a to znači pad i slom. Takav sistemski slom traži i podrazumeva prelazak na neki alternativni, logički bolje osmišljen i strukturno stabilniji sistem. To je poželjna i dobrodošla promena, ali promena iznuđena i povezana sa ogromnim troškovima. U privredi i društvu nema besplatnog ručka, a posebno ne kad je reč o spasavanju iz kakvog institucionalnog bespuća. Izbegavanje dvosmislenih oslanjanja na dve udaljene stolice način je otklanjanja potrebe za takvim bekstvima iz institucionalnih stupica, a što brže izvlačenje iz takvih klopki način je smanjivanja točkova sistemskih preobražaja kad se oni zbog grehova prošlosti jednom nametnu kao nezaobilazni.