Jedva da postoji ijedan iole obavešteniji čovek koji nije čuo za onu čuvenu Volterovu izreku koja, u slobodnoj interpretaciji, glasi otprilike ovako: gospodine, ne slažem se ni sa jednim značajnijim elementom vašeg koncepta modernog društva i vaše političke filozofije, ali sve ću dati za vašu slobodu i mogućnost da neometano izrazite svoje mišljenje, makar da se dijametralno razlikuje od moga. Tu ideju je nedavno aktivirao naš vrli predsednik Republike (i daljem tekstu PR) komentarišući za mnoge od nas sablažnjivu epizodu napada na novosadskog profesora i novinara Dinka Gruhonjića. To je učinio na jedan način koji je uporediv sa samim tim neverovatnim događajem, tj. način povodom koga spontano i neodoljivo na pamet ponovo pada reč sablazan.
IZVINJENJE
No, pre svega što sledi valja, uz nešto što bi moglo da bude isprika, izraziti neku vrstu nelagode praćene izvinjenjem povodom činjenice da nas je mnogo koji se, pokušavajući da analiziraju neke aktuelne društvene pojave i procese, redovno i gotovo neizbežno očešu o našeg PR-a, kao da nije jedini koga zasad imamo na tom visokom političkom položaju. To bi kod nekih čitalaca moglo da izazove osećaj odbojnosti i monotonije, a pitanje je kako bi to prošlo u nekoj ozbiljnijoj oceni stila pisanja i lepote pratećih formulacija. Stoga se i javlja svojevrsna potreba za objašnjavanjem i izvinjavanjem.
Možda bi dobar osnov za takvo izvinjenje – zasad se bolji nije pojavio, pa kad nema kiše dobar je i grad – bila činjenica da je u našem društvu i komunikacijskom prostoru naš PR sveprisutan. Dobija se utisak da nema ozbiljnijeg, a bogme ni manje ozbiljnog pitanja u koje on nije involviran, u vezi sa kojim on ne daje mišljenja sa jasnom intencijom da budu merodavna, kao i svoje ocene, direktive pa i odluke. Ako je on bezmalo svuda prisutan, u sve involviran, onda valjda nije ni moguće raspravljati o bilo čemu, ozbiljnijem ali i svemu ostalom, a da se ne naiđe na njega sa neizbežnim sudovima, ocenama, smernicama i planovima. Kako razmatrati bilo šta a da se čovek ne suoči sa znacima njegovog delovanja? Čini se da se ovom činjenicom može objasniti i opravdati mnogo toga što se kroz najrazličitije analize dotakne ili čak očeše o njega. Dodatni momenat opravdanja mogla bi da bude i okolnost da on nema ništa protiv da bude spominjan, citiran i javno istican, sudeći bar po broju javljanja na medijima sa nacionalnim frekvencijama, pri čemu nestašni novinari za neke dane izbroje na desetine javljanja, uključujući dakako i duplirane prenose mnogih od ovih brojnih manifestacija. To je i razlog zbog koga će pri kraju ovog teksta sa izvesnom gorčinom biti komentarisan jedan od najnovijih njegovih javnih nastupa, jedna intervencija bez koje bi ova zemlja mogla da prođe bez ikakve štete.
Naslovom najavljeni volterijanski postupak načinjen je u vezi sa pokušajem progona Dinka Gruhonjića. PR je u pravom volterijanskom stilu istakao svoju tvrdu opredeljenost za slobodu govora i naglasio svoju rešenost da tu slobodu beskompromisno brani i kad je reč o Dinku Gruhonjiću. Gruhonjić ima pravo na svoje mišljenje i u okviru zakona da ga zagovara i obrazlaže bez ikakvih smetnji, pogotovo bez državnih zabrana i birokratskih prepreka. A potom je na istog Dinka nasrnuo sa drvljem i kamenjem. To što je on o Dinku rekao teško je reprodukovati jer postoje izvesne psihološke smetnje za pamćenje stvari koje su bezmerno ružne.
U vezi sa ovim postupkom javljaju se dva krupna problema, jedan je logičko-analitički, a drugi etički. Logički problem javlja se u evidentnoj protivrečnosti toga čina. S jedna strane on sadrži garanciju slobode izražavanja, shodno važećim propisima i predstavama o normama javnog ponašanja i o građanskom redu. S druge strane, tako drastično i preko svake mere agresivno karakterisanje Gruhonjićevog javnog nastupa direktan je i opasan atak na čoveka, živi primer postupanja suprotnog onome što je naglasio u prvom delu svoje volterijanske izjave. On je grubo prekršio nalog koji je u tom prvom delu nedvosmisleno sadržan. Štaviše, on je tom neargumentovanom osudom Gruhonjićevog javnog nastupa čak i fizički ugrozio toga čoveka. Srbija je zemlja u kojoj je nasilje uzelo velikog maha, a muškarci sa kapuljačama i u vozilima bez registarskih tablica spremni su za akciju, pri čemu PR-ov imprimatur sa najvišeg mesta doživljavaju kao idealnu podršku.
PRETNJE
Etički problem sadržan je u upravo navedenom logičkom problemu. Drugi, preteći deo izjave PR-a ne samo što je u kontradikciji sa prvim delom nego je drastično ružan i nedozvoljen, ničim izazvan, a pogotovo ničim opravdan nasrtaj na jednog nevinog čoveka. Važno je i nešto sasvim očigledno, a to je da je u pitanju atak na intelektualca značajnog ranga i visokog nivoa. Sa etičke tačke gledišta to ne sme niko da radi, a pogotovo to ne bi smeo da radi čovek sa tako visokim položajem u vladajućoj hijerarhiji, položajnik koji je neprestano pred očima cele zajednice a čiji se postupci kontinuirano prate. Oni sigurno nisu bez znatnog uticaja na stavove i ponašanja širokih socijalnih stratuma, pa i društva u celini. Da stvar bude gora, postupak koji je on osudio tako teškim, baš ubitačnim rečima nije onakav kako ga je on zbog nečega video i pogrešno razumeo. To su detaljno i uverljivo demonstrirale Gruhonjićeve kolege sa Filozofskog fakulteta. Da su optužbe potpuno neutemeljene dobro se videlo i u nešto potpunijem snimku koji je u svojoj emisiji „24 sata“ dao Zoran Kesić; tu je i posve prosečan laik mogao da se uveri da nemilosrdno gromovite tvrdnje koje je izrekao PR, uključujući i konstataciju da bi Gruhonjić morao da se stidi, nemaju nikakva osnova.
Neka ovaj tekst bude završen obećanom najavom sa njegovog početka, kao u jednom donekle vulgarnom ali neverovatno smešnom vicu o zecu i lisici, koja se opet tiče našeg PR-a, za koga oni koji ga manje cene od mene višekratno podvlače da je u svakoj čorbi mirođija. Kad se konačno, makar i delimično, razrešila enigma tragične smrti male Danke Ilić, na jednoj sednici izvesnog Vladinog tela, gde je bio prisutan veći broj učesnika, baš On nalazi za shodno da prvi obavesti javnost da su identifikovana i privedena dva osumnjičena muškarca. Tragično klupko danima nerazrešene enigme počelo je da se odmotava. Ali, zašto baš On da bude privilegovan delikatnom misijom da zajednicu obavesti o tom značajnom pomaku u istrazi?! Ni po kom kriteriju to ne spada u njegove ovlasti. Umesno je tom prilikom bilo da o tom velikom pomaku u inače teškoj i vrlo komplikovanoj istrazi javnost obavesti neki visoki policijski činovnik. Utoliko pre što je u toj velikoj nesreći policija pokazala izuzetni i za mnoge neočekivanu posvećenost i sposobnost. Moraju li baš sve lovorike da se polažu na oltar našeg PR-a? Nije li i bez tih posezanja prisvojio mnogo toga što je trebalo da pripadne drugima, u meri koja je mnoge držaoce ministarskih resora i agencijskih položaja učinila nevidljivim?