(Tema broja: Dobrota i solidarnost)
Tri boga koja su sišla na Zemlju u potrazi za onima koji žive život dostojan čoveka prepoznali su malu prostitutku Šen Te kao jedino zemaljsko oličenje dobrote. Ona je tako, bar imaginarno, u drami Dobar čovek iz Sečuana Bertholda Brehta, postala svetica poput onih biblijskih koje su na sličan način postale ‘dobre’. Mnogi drže da je oličenje dobrote bio general Ditrih fon Koltic, komandant Pariza avgusta 1944, koji nije poslušao Hitlerovo naređenje da sravni taj grad sa zemljom iako je u prethodnim godinama učestvovao u rušenju gradova i ubijanju ljudi u Holandiji, Sovjetskom Savezu i Italiji. Da li je oličenje humanosti bio Toma Maksimović, koji je preko Privrednika pomagao školovanje srpske omladine i spasavao srpske izbeglice tokom Drugog svetskog rata, dok su u njegovoj neposrednoj okolini temeljno ‘očišćeni’ Jevreji, Romi, komunisti? A možemo se upitati i da li je čin velikodušnosti slavnog Džordža Vašingtona, istog onog koji je do danas ‘ostao u srcu svih svojih sunarodnika’, da sopstvene robove oslobodi tek posle smrti?
Ima li dobrote u istoriji? Blisko mi je da dobrim smatram one stotine hiljada američkih studenata kojima su se priključili mnogi svetski, pa i beogradski, koji su pokazali empatiju za Vijetnamce i žestoko se protivili američkoj agresiji na tu zemlju. Tadašnja većina ih je optuživala za nepatriotizam, izdaju, zaslužnim za poraz sopstvene zemlje, a uz to da su njihove pesme, ponašanje, način života, oblačenje izvrgli ruglu tadašnje civilizacijske obrasce… Dobrog momka Srđana Aleksića iz Trebinja ubili su 1993. samo zato što je pokušao da zaštiti svog zemljaka druge vere i nacije. Za ubice on nije bio dovoljno dobar predstavnik svoje nacije, dok je meni i meni sličnima simbol časnosti i dobrote.
Možemo se zapitati i da li je bilo dobrih perioda u istoriji ili je prošlost samo poprište zločina, nepravdi, ugrožavanja humanosti i obične ljudske sreće. Ne može se osporiti da je renesansa oslobodila ljudski stvaralački potencijal, razvila maštu i vrhunsku estetiku darujući nam do danas neprevaziđena umetnička i književna dela. Pri tome uz svest da su najveće mecene ovog preporoda bili članovi porodice Mediči, autokratski vladaoci Firence i Toskane, sa bogatstvom stečenim lihvarskim bankarskim kamatama, kao i Česare Bordžija, koji je svoju vladavinu Romanjom obeležio nizom zločina i ostao upamćen kao oličenje surovosti. Još manje se može staviti pod sumnju period stvaranja nacionalnih država, poetično nazvan ‘proleće naroda’, kad su potlačeni narodi Evrope i delova Latinske Amerike tražili pravo na sopstveni nacionalni razvoj izdvajanjem iz okrilja autokratskih multinacionalnih država, bilo Osmanskog i Habsburškog carstva ili Španske kraljevine. Dobrobit slobode i nacionalna samosvest u mnogim slučajevima izrodila se u beskrupulozne režime novih vladara, ratove za stvaranje ‘velikih’ etničkih država i tlačenje onih koji nisu bili delovi tih novostvorenih nacija. Ogromna dobrobit afričkih i azijskih naroda bila je dekolonizacija i pravo da se slobodno razvijaju i odlučuju o prirodnim resursima sopstvenih zemalja. A sloboda koju su ostvarili često se pretvarala u okrutnost prema sopstvenim saplemenicima, vlast razumevala kao prilika za lično bogaćenje, a apetiti ka teritorijama, etničkoj i verskoj čistoći dovodili do novih ratova i stradanja.
Uprkos svim nesavršenostima prošlosti, ljudski um je doneo mnogo dobra savremenoj civilizaciji. Sva brojna otkrića koja mi danas baštinimo, počev od pronalaska točka do vakcine za covid-19, omogućila su da današnji svet živi bolje. Mnoge bolesti su iskorenjene, retko se umire od tuberkuloze, difterije i velikih boginja, duže se i zdravije živi, daljine nisu više daleke, možemo da putujemo, da se čujemo i vidimo, da se obrazujemo i (još ponegde) imamo zdravu vodu i hranu… Ustanovljen je korpus ljudskih prava, proces koji je trajao vekovima, koji se stalno proširuje, neretko krši, ali ostaje bazična osnova ljudske slobode, sreće, empatije i humanosti. Iako sav taj ljudski učinak ima i neke loše strane, on ipak ostaje kao dobro koje smo nasledili iz prošlosti, a na nama je da ga negujemo, uzdižemo i borimo se za njegov opstanak.
I mogli bismo da ređamo slične primere ljudskih postupaka i ponašanja tokom prošlosti ove planete o kojima još uvek različito mislimo i tako ih procenjujemo. Polazimo od sopstvenih merila, vrednosnih stavova i znanja i donosimo za sebe (pa i za druge) neke sudove, često i presude, uzdižemo ili osporavamo učinke istorije. A tačan odgovor je vrlo jednostavan – znati, proučavati, ne navijati i držati se opštih načela humanosti kao vrhunskog kriterijuma.
Čovek je čovek – napisao je već pomenuti Breht. Složen je od opšteljudskih crta, i dobrih i loših. Suočen sa stvarnošću, okolnostima i bližnjima, on se često povija, prilagođava, skriva, uzmiče, brani, napada, ruši, greši, nanosi bol, pa onda voli, pomaže, deli, gradi, uči, žrtvuje se… On je i human i zao. I sva njegova dela, sva prošlost i savremenost, imaju svoje svetle i tamne strane. Jer on je tvorac istorije.
Autorka je profesorka istorije u penziji