Koliko rešenja po glavi stanovnika ima za Kosovo

Samo nekoliko dana nakon što je počeo da se javno zalaže za ideju o podeli Kosova, koju je i ranije pominjao, Srbiji je iz Brisela poručeno da treba da poštuje integritet Kosova.

Dačić je svakako verovao da će ovom izjavom da se dopadne biračima, izuzev Srbima južno od Ibra, ali njih niko više ništa i ne pita. To mu je bilo najvažnije, pa nije ni pokušao da sagleda eventualne posledice onoga što govori u svojstvu premijera. Ali, u Briselu su sve pažljivo proučili i u izveštaj o Srbiji odmah ugradili „osigurač“ u vidu stava da treba poštovati teritorijalni integritet Kosova. Premijer je oštro reagovao, ali nije pokazao da je iz cele priče izvukao odgovarajuću pouku.

Predstavnici EU su na kritike iz Beograda odgovorili da ne traže priznavanje nezavisnosti Kosova, što fakat i ne piše u izveštaju. U pokušaju da nekako popravi stvar, a da pri tome zadrži naklonost birača, premijer je rekao da bi bilo poštenije da je od Srbije zatraženo da prizna nezavisno Kosovo. Eto, dao im je još jednu ideju, možda promene stav u narednom izveštaju. A ako se to dogodi, onda ćemo lepo reći da nas ta Evropa (koja nam uzima ono što već nemamo) više i ne zanima, a neko će se već naći da na kraju priče ugasi svetlo.

Ovakvo vođenje ozbiljnih političkih poslova se najblaže može opisati kao petljavina, nije od juče i nije samo plod Dačićeve sklonosti ka populistički intoniranim izjavama. Reč je, zapravo, o tome da Srbija uopšte i nema jasnu i konzistentnu politiku koje bi se dosledno držali svi državni organi, institucije sistema i funkcioneri. Umesto toga, imamo bespoštednu partijsku borbu za glasove birača u kojoj državni i nacionalni interes nisu cilj, nego sredstvo za postizanje glavnog cilja – povećanja rejtinga stranaka i njenih lidera.

Evo kako to izgleda u odnosu na Kosovo. Predsednik Tomislav Nikolić je prošlog vikenda u TV emisiji „Utisak nedelje“ rekao da će u ime Srbije pregovarati Ivica Dačić. Pre toga smo od različitih funkcionera u više navrata čuli da vlasti tačno znaju šta hoće u odnosu na Kosovo i da imaju plan. Ali, Dačić je u prvom reagovanju pokazao da uopšte nije konsultovan u vezi sa vođenjem pregovora i da nema neke ozbiljne koordinacije. Naglasio je, naime, da je spreman da preuzme pregovore, ali pod uslovom da se postigne jasan dogovor iza koga će svi stati.

U zemlji u kojoj se politika shvata kao ozbiljan posao neko ozbiljan bi rekao: „Ups, pa zar mi nemamo jasan dogovor o tome šta hoće vlast i kako će delovati?“ Nije se našao niko dovoljno ozbiljan i dovoljno uticajan da se zamisli nad ovim problemom, pa se mnogohvaljena „kosovska politika“ kao voda razliva po političkoj sceni. Zahvata je svako kome je potrebna, a gotovo isključivo se koristi za opijanje zbunjenih masa.

Dačić pokazuje da razume da Nikolić pokušava da nu gurne vruć krompir u ruke, Nikolić se pravi nevešt, a ni jedan ni drugi nemaju ni želje ni hrabrosti da pred naciju izađu sa čistim računima, predlože šta da se radi i, naravno, preuzmu punu odgovornost za odluku koju su doneli. Istini za volju, ta osobina nije krasila ni njihove prethodnike i zato smo i stigli dovde dokle smo stigli.