Ovakve tragedije neminovno nas teraju da se zapitamo da li smo mogli da uradimo više kao pojedinci, društvo, da li smo postali neempatični, hladni i neosetljivi na tuđu muku i nesreću jer su nam lično teška vremena previše teška. Tek je pisanje o njima nezahvalno jer koliko god da vodim računa da, kao novinar, ne povredim osećanja porodice koja je na trajnom gubitku, ovakvim tekstovima se ipak može ukazati na bitne stvari.
A osnovna poruka slučaja Danice Ćirković, ali i svih onih kojima je neophodna hitna medicinska pomoć u inostranstvu, jeste: država je “zakazala”.
U Srbiji, zemlji gde se ne izvode transplantacije srca, budućnost najmanje 30 ljudi godišnje zavisi od ove operacije i 150.000 evra. Njihova jedina nada su humanitarne akcije i solidarnost građana jer malo ko može da obezbedi toliko novca kada je prosečna plata 400 evra (ako imate posao). Država, pak, za njih ne haje. Ona se bavi “pametnijim” stvarima – plaćanjem dugova Zvezde, slobodom Miladina Kovačevića, ekstremno skupim ekološkim sajtovima, radom 150 agencija za sve i svašta i tako u nedogled, ali novca za neki fond iz kojeg bi se finansiralo lečenje van zemlje za one kojima je to jedini spas – nema!
Svakog dana na svojoj koži osećamo da državu nije briga za nas. Pojedinci iz Vlade primenjuju već svima dobro poznate odgovore da stvari nisu u njihovoj nadležnosti ili su ograničeni nekim tamo propisima. Nebrigu su pokazali uostalom i prikrivanjem informacija o nivou aflatoksina u mleku koje svakodnevno pijemo.
Političari moraju da shvate da su obični ljudi, oni što im se prikazuju kao statistika na papiru, zapravo njihova odgovornost. Naravno da se ne mogu izlečiti svi, ali neki životi mogu biti sačuvani kada bi ljudi bili prioritet. Godišnje je za transplantacije srca svih 30 ljudi potrebno 4,5 miliona evra. Šta je to naspram milijardu evra koliko plaćamo razne agencije, fondove i stručna tela. Srbija je do sada oduzela imovinu stečenu organizovanim kriminalom u vrednosti od 350 miliona evra. Zar nešto nismo mogli da uložimo u budućnost? I kad već Crkva ima toliko novca da je blagajnik pokrade za milion evra, zar nešto nije mogla da vrati narodu?
Isto kao što država mora da se trgne, moramo i mi. Da se probudimo iz sopstvene egocentričnosti i pomognemo onima kojima je pomoć neophodna, koliko možemo, baš kao što se Kragujevac probudio zbog Danice. U istom danu kada je ona preminula pokrenuta je humanitarna akcija za prikupljanje novca za transplantaciju srca osmogodišnje devojčice Tijane Ognjanović iz Beograda.
Nije nam potrebna još jedna opomena, a budućnost jednog deteta zavisi od nas!
Uvažena g.Milošević,
Podpisao bih svaku Vašu reč!!!
Kakav narod-takva vlast…većina ljudi u vrhu države su naša slika i prilika!
Zbog svega pomenutog,i mnogo čega još, naša kuća Srbija se nalazi na dnu septičke jame!Tu nam je i mesto…Bolje,valjda,nismo ni zaslužili!?
da je otisla preko granice i do smrti prebila nekog, drzava bi nasla novac da joj pomogne, pitajte Miladina. sramota 🙁
Ово само јасно говори да нисмо успели као друштво! Ништа више, ништа мање!
Ona je imala, ona je bila…
to je anglosaksonska forma rečenice, dajte pišite u duhu srpskog. hvala
Sta ocekivati od drzave u kojoj je vlast okrenuta sama sebi, a medju ljudima vlada zavist, zloba i pakost. Sta ocekivati od potomaka janicara i zulumcara. Ne daj Boze da bilo kome zatreba pomoc ovakve drzave i ljudi u njoj.