Ove referendumske unutrašnje promene upućuju na sve osim na demokratske vrednosti EU. Jedna od odluka koja najviše brine Evropu jeste najava obnavljanja smrtne kazne posle 13 godina, u vreme kad se Ankara željno približavala Briselu. Neki u EU to su nazvali crvenom linijom, ali mi se čini da je najava – a šta god Redžep Tajip Erdogan najavi obistini se – u neku ruku i dobro došla za konačno rešenje – EU bez Turske. Reakcije sa Zapada su očekivano osuđujuće, bez obzira na tesnu većinu kojom je Erdogan sahranio, rekla bih, i poslednje vrednosti koje je u tu zemlju uneo otac moderne turske države Mustafa Kemal Paša Ataturk, koji je za 15 godina kao predsednik (1923-1938) zemlju učinio, među ostalim, sekularnom i vojsci u amanet ostavio da tu zaostavštinu čuva. Poslednji pokušaj armije da odbrani sekularnost i očuva bar neko Ataturkovo zaveštanje propao je jula prošle godine, kada su nakon neuspelog puča protiv Erdogana redovi vojske i policije pročišćeni od čuvara tradicije i zavedeno vanredno stanje u kojem je i održan referendum. Zapad je tada osudio pokušaj nasilne smene vlasti, ali se većina zvaničnika uskoro ugrizla za jezik svedočeći odmazdi kakva se ne pamti, pogotovu u zemlji koja delom geografski pripada Evropi, a želela je da uđe u njenu porodicu naroda. U sadašnjim reakcijama se, posebno ukoliko smrtna kazna bude obnovljena, već govori o stopiranju finansijske pomoći Turskoj, što za posledicu može imati – Erdoganov kec u rukavu – otvaranje granice za oko tri miliona izbeglica i migranata ka zemljama EU, za šta je teško poverovati da je ona spremna, pa i u mogućnosti da ih prihvati, a da na domaćoj političkoj sceni ne doživi kolaps, što politički, što ekonomski, a što i bezbednosni. Ali nisu samo izbeglice Erdoganov adut. Njegova vojska je druga po snazi u NATO, a teško da će je Amerikanci grditi zbog smrtne kazne koja postoji i u nekim od tamošnjih država.
Za razliku od Evrope, koja je u situaciji da usred izbegličke krize preuređuje kuću nakon britanskog izlaska i strepi od snage Mari le Pen u Francuskoj, Trampovu Ameriku jedan diktator manje-više u svetu u kojem njegova zemlja nema problema teško da će uzbuditi. Uostalom, i u SAD postoji predsednički sistem. Dalja poređenja mi se čine krajnje neumesnim.
A kad je reč o nama, iliti Balkanu, Turska je poodavno prisutna i njena politika ovde se najverovatnije neće bitnije menjati. Sa Srbijom ima najrazvijenije ekonomske odnose – a iz Sandžaka je stigla čestitka Sulejmana Ugljanina; u Hrvatskoj sve više ulaže u turizam, a u BIH – gde su Erdoganovu pobedu slavili uglavnom turski državljani koji žive u zemlji, ali i lider SDA i bošnjački član Predsedništva BIH Bakir Izetbegović – turski uticaj u poslednjih 20 godina uglavnom je vidan u obrazovanju, medijima i kulturi. Ankara je prisutna i u Makedoniji i Crnoj Gori.
Najveće promene će ipak biti u Turskoj, koja se brzo udaljava od Ataturkovog nasleđa.