Julijana Mojsilović: Solidarnost uz kontrolu

Svako, pa i delimično i privremeno, uskraćivanje datih prava, s razlogom uznemirava. Ali, ako je taj razlog iole razumljiv, slika se menja. Možda će neko nemački potez uporediti sa mađarskim zidom ili češkim izborom prijema izbeglica na osnovu verske pripadnosti, ali neće biti u pravu, jer od kada kriza traje Zapad je pokazao neuporedivo više saosećanja za izbeglice od Istoka. Najnoviju nemačku reakciju treba razumeti i kao iznuđeni odgovor na izbegavanje lidera u Istočnoj Evropi da se izbeglice poštenije raspodele među članicama EU. Evropa se, ruku na srce, suočila sa krizom koju nije izazvala. Neuspeh Arapskog proleća, jačanje Islamske države, američko rasturanje Iraka pod izmišljenim izgovorom, inter-religijski sukobi i građanski ratovi između pristalica i oponenata svrgnutih diktatora, zasigurno nisu evropsko maslo, ali su se na nju obrušile posledice događaja koji su, kao zli duh iz boce, izbegli kontroli. Razorene, pa sebi prepuštene zemlje bez izgrađenih demokratskih institucija, ostavljene na milost i nemilost plemenskim razlikama i konfliktima koji iz njih proističu, ništa drugo nisu dodatno mogle da proizvedu do okeana stradalnika. Ono što zbunjuje je da tako nešto nije predviđeno u ovalnim i drugim kancelarijama “sveznajućih” analitičara. I onda je, ni kriva ni dužna, Nemačka – za njom i Britanija i Francuska, mada u mnogo manjoj meri i uz znatno manju podršku stanovništva – odlučila da udomi 800.000 izbeglica, ili gotovo jedan odsto stanovništva. Koliko je to, najbolje je objasnio gradonačelnik Minhena Diter Rajter u nedelju, rekavši da taj grad više nema kapacitet za smeštaj izbeglica, uprkos spremnosti da pomogne. I zato, koliko god je razumljivo što izbeglice hrle baš u Nemačku, ne bi bilo fer ne razumeti tu zemlju i njeno prilagođavanje nimalo jednostavnoj situaciji.

Ali, uz razumevanje Zapada i zaprepašćenje ponašanjem istočnoevropskih zemalja, pitanje je kakve će to posledice imati po Srbiju, koja prima i pomaže koliko može i u kojoj će, po svoj prilici, ostati “zaglavljen” veliki broj ljudi koji ne žele azil na tranzitnoj stanici ka boljem životu i koja, kao ni ostatak Evrope, nije kriva za izbegličku krizu. Nisu ni izbeglice. A cenu plaćaju samo oni. Zato, ako ništa drugo, slika utopljenog trogodišnjeg Ajlana Kurdija mora sveda podseti naposlovicu da ko spase jednog čoveka, spasao je čovečanstvo.