Julijana Mojsilović: Pravo s posledicama

Na stranu zapadna histerija sa zabranama davno upokojenih ruskih pisaca, kompozitora i savremenih sportista, na stranu donekle razumljiv očaj i bes Kijeva, na stranu i neka vrsta snishodljivosti HBO-a. Šta još može na stranu? Medalja Puškina, koju mu je uručio Vladimir Putin 2018, rusko državljanstvo koje je Bikoviću dodelio ruski predsednik godinu dana pre agresije na Ukrajinu, na stranu slava i novac koji je glumac sad sa dvojnim državljanstvom stekao i zaradio i u Rusiji… Ali da li na stranu mogu i dve rečenice u vreme rata: „Ne bih rekao da se Putin jednog jutra probudio i rešio da ubija ukrajinsku decu. Mi smo bili žrtve, ali smo predstavljani i kao agresori u svetu.“

Može li sve to skupa na stranu? Oni koji Bikovića brane misle da može. Oni koji ga napadaju smatraju da ne može. 

Kažu neki – voli Rusiju, a hoće da zarađuje na Zapadu. Pa šta, što bi neko rekao. Zaista, pa šta. Ako negde ne treba postavljati granice u ovom opštem ludilu, to je umetnost. Sve dok je ona u svojim granicama. 

Kada umetnik iskorači iz životnog poziva, na šta ima pravo, i pokušava da odbrani ono što većina u svetu smatra neodbranjivim, onda i oni kojima se to čini užasnim imaju pravo nešto da kažu. Kao i oni koji poslušaju ove druge. 

Ali vratimo se rečenici o narativu koji ugrožava integritet. Koji? Profesionalni, ljudski? Nedorečeno. 

Pa da se vratimo rečenici da se Putin nije jednog jutra probudio i odlučio da ubija ukrajinsku decu. Dorečeno. 

I da ponovim – ima glumac pravo na svoje mišljenje, koje je, kako proizlazi iz objave, verovatno počelo da se formira još u detinjstvu, u vreme zapadnog bombardovanja njegove prve domovine. Šta je bilo tada? Devetnaest zemalja se jednog jutra probudilo i tek tako odlučilo da ubija srpsku decu u njegovoj prvoj otadžbini i da je opamećuje i glupim i pametnim bombama? A šta je sada? Njegova druga otadžbina pokušava da opameti jednu drugu nezavisnu zemlju svim i svačim, ali što bi Biković rekao, ne tako što se Putin ujutru probudio i odlučio da… 

I ponovo – ima glumac pravo da ne stavi znak jednakosti između svog detinjstva pod NATO bombama i nekog tamo ukrajinskog jedanaestogodišnjaka pod ruskim bombama. Ko mu brani? 

Ali onda to više nije umetnost ili jeste jer je on, pobogu, umetnik? Kad izađeš iz lepe i komotne pozicije glumca i umešaš se tamo gde, naravno, imaš pravo, onda, naravno, imaš i obavezu da istrpiš posledice. Opravdane ili ne, ali naravno, isto koliko i tvoj stav. I tako sačuvaš svoj, koji god, integritet.