I zaista, ta unija, u koju ulazak mnogim zemljama i dalje izgleda kao ostvarenje sna, više podseća na fudbalski tim sa dobrim, ali neuigranim pojedincima, bez kondicije i sa mnogo žutih kartona, samo sa željom da ne izgube.
I, kao što takvom timu treba bar godina da se uigra, godinu dana je tim Evropske unije radio na novoj Globalnoj strategiji o spoljnoj politici ibezbednosti. Nije bilo zemlje s kojom se nije savetovao, nije bilo stručnjaka čije mišljenje nije traženo. Bila je dobro čuvana tajna za sve izvan tima i objavljena je nedelju dana nakon planiranog termina – odmah posle, ipak, neočekivanog udarca – izlaska Britanije.
Tehnički nokaut iz Londona stigao je posle iscrpljujućih rundi s milionima izbeglica iz ratova kojima su kumovale i neke EU članice, sa Turskom kojoj su dati ustupci kako tri miliona novih beskućnika ne bi dom tražile u zapadnim zemljama, sa Rusijom koju su kaznili zbog aneksije Krima i pomaganja secesionistima na istoku Ukrajine, s terorizmom koji metastazira po nekim zemljama-članicama i protiv kojeg još nije pronađena efikasna odbrana i s narastajućim desnim snagama čija politika zabija nož u srce evropskih vrednosti.
I odmah nakon objavljivanja nove Strategije, EU praktično postaje talac Britanije koja, i sama pred mogućim raspadom, razmišlja kad će pokrenuti postupak izlaska koji traje najmanje dve godine, a teroristički odgovor stiže dve sedmice kasnije u Nici, baš na praznik kojim se obeležava geslo Francuske revolucije – sloboda, jednakost i bratstvo. “Sami ste to izazvali”, poručili su džihadisti. Dan nakon Nice, Evropa, ovog puta i SAD, deluju kao grogi bokser posle pokušaja vojnog puča u Turskoj, čije će posledice, prema najavama Ankare, udariti na sva demokratska dostignuća i ljudska prava na kojima počiva EU. Mogerini kaže: “Moraćemo iznova da promislimo način na koji Unija radi, ali savršeno znamo za šta radimo. Znamo šta su nam principi, interesi i prioriteti. Ovo nije vreme za neizvesnost: našoj Uniji treba strategija. Treba nam vizija koju delimo i zajednička akcija”.
Sa svim gorepomenutim, optimizam Mogerinijeve i želje većeg dela EU da taj optimizam dele i u delo pretvore deluju kao nemoguća misija. Nažalost, pitaju se i oni koji ratuju i oni koji beže, pitaju se i Moskva i Ankara, pita se tzv. Islamska država, pitaju se i sve žešći desničari i među članicama EU i u svetu. Nisam, opet nažalost, sigurna da Globalna strategija može uspešno da se suprotstavi svim tim izazovima, pre svega jer unutar Unije ima što javnog, što skrivenog protivljenja zajedničkoj politici koju definiše Brisel. Ako grešim, meni na dušu.