Uoči godišnjice užasnog rata u Ukrajini, kojem se kraj i ne nazire i u kojem bes ruskog agresora bespovratno guta ljudske živote, uništava zgrade, infrastrukturu i najavljuje još žešće udare, udarila je i priroda, na udaljenosti između nekih 1,6 i 2,2 kilometra, na granici Sirije i Turske. I dok se ceo svet ujedinio da pomogne Ankari – kao što to čini i za Ukrajinu – da se izbori s posledicama, spase što više ljudi zatrpanih pod ruševinama najčešće nepropisno građenih zgrada, svet obilaze potresne slike i poruke Sirijaca i sirijske dece ispod ruševina na severozapadu zemlje koju pod kontrolom drže protivnici režima predsednika Bašara el Asada i gde pomoć, ako je i ima, može stići samo jednim putem preko granice sa Turskom. U tom delu, u provinciji Idlib, žive mnogobrojni interno raseljeni ljudi pobegli od građanskog rata koji traje od 2011. i u kojem je poginulo više od 350.000 ljudi. Prema dosad dostupnim podacima, u zemljotresu u Siriji je poginulo više od 5.500 ljudi. Do njih pomoć gotovo da ne stiže, a u potragu za stradalima i eventualno preživelima ide se s lopatama, pijucima i golim rukama. Ali slično je i u Alepu, uništenom ratom i pod kontrolom Damaska. Asad je dozvolio pomoć iz UN-a, ali uz obaveznu kontrolu njegovih službi. Iskustvo, međutim, uči da je deo humanitarne pomoći u ratom zahvaćenim delovima završavao u organizacijama povezanim s režimom ili direktno s porodicom Asad.
U bezbrojnim komentarima na društvenim mrežama korisnici se manje bave sirijskom nesrećom jer jedan zemljotres u odnosu na 12 godina rata i ne deluje baš toliko zastrašujuće, a i glavna im je teza da se priroda sveti za sve što joj bahato radimo. Teoretičari zavere, međutim, idu do tvrdnje da je Zapad nekako, ne bi oni znali baš tačno kako, izazvao potres jer mu baš na živce ide turski predsednik Redžep Tajip Erdogan. Ne pominju Siriju, tu bi već bilo teže naći sličan obrazac, budući da je dobar deo pogođen zemljotresom u rukama protivnika Asada, koga podržava Moskva, a Zapad smatra diktatorom i drži pod sankcijama.
I kao što pažnju sveta privlače dva tabora – jedan za koji je ruski napad na Ukrajinu opravdan i drugi koji u tome prepoznaju potrebu Vladimira Putina za obnavljanjem SSSR-a ili možda pre carske Rusije – sirijskom tragedijom se niko ne bavi više nego što je to minimalna ljudska obaveza.
Na kraju, jedino nesumnjivo je da su za obe tragedije na dve hiljade kilometara udaljenosti odgovorni isključivo ljudi. Oni kojima umišljena sila daje za pravo da ubijaju i svoje i tuđe, i oni koji ubijaju nepoštovanjem struke i požudom za brzom zaradom.
I nije tu kraj sličnostima. Oni prvi što vode rat sede daleko od njegovog dometa, ovi drugi ne žive u zgradama na čijim temeljima su štedeli.
Kada je razorni zemljotres pogodio Rumuniju 1977, mediji su izvestili da je tadašnji vladar Nikolae Čaušesku naredio streljanje nekih građevinskih preduzimača zbog pogibije 1.500 ljudi. To nije vratilo izgubljene ljudske živote, ali je možda nateralo buduće graditelje da razmisle pre nego što ignorišu bezbednosne propise.
Erdogan, zasad, samo hapsi one koje smatra odgovornim za smrt gotovo 40.000 ljudi, prema poslednjim podacima, s tim što još nije kraj potrazi za stradalima.
I dok će za posledice zemljotresa neko možda i odgovarati, za rat i počinjene zločine bilo gde teško da će u skorije vreme ikoga stići pravda.