Evropska unija, zamišljena kao porodica država gotovo bez ikakvih međusobnih granica i ograničenja, otvorena za nove brakove kao mladoženja u potrazi za ženom, polako se predaje pred narastajućim desničarskim i centrističkim desno orijentisanim vladama u svojim starim i nešto novijim članicama.
I dok su to bile Mađarska, pa zatim i Poljska, problem je izgledao možda rešiv. A potom su usledile Italija, sa vladom koja baštini fašizam, Švedska, Finska…
Nerešeni rezultat nedeljnih izbora u Španiji ostavlja slabašnu nadu da socijalisti uspeju da formiraju novu vladu, pa je desničarska koalicija možda izvesnija, a novi izbori najverovatniji. U Francuskoj predsednik Emanuel Makron noktima i kompromisima pridržava zid koji potkopava tamošnja desnica, a u poređenju britanskih konzervativaca danas, za koje se ne može reći da su pravi desničari već više kao oni koji na desnicu žmure, politika Margaret Tačer izgleda kao strogi centar. Nemačka „semafor“ koalicija se iznutra trese kao drveće u superćelijskoj oluji, dok AfD-u, ekstremno desnoj stranci, apetiti rastu posle pobede na lokalnim izborima, a u susednoj Austriji vlada koalicija predvođena konzervativcima.
To oživljavanje desnice dobrim delom ignorisano kao prolazna promena koja traje već 20 godina. Mediji je etiketiraju kao fašističku, ali njen rast neprekidno jača i čak dobija novo, pomalo ironično ime – desničarsko proleće.
Najlakše je bilo pre nekoliko godina okriviti Donalda Trampa da je talas populizma odaslao preko okeana. Ali šta je na sopstvenoj obali? Narasli korov kojem smetaju izbeglice, velike pare koje idu u zajedničku evropsku kasu, oduzimanje nekakvog identiteta u bračnoj zajednici sa Briselom, rastuća ekonomska nesigurnost i nejednakost… I dok levičari nisu uspeli da usmere taj opravdani gnev na prave mete – političare koji štede na socijalnim davanjima, pohlepne šefove koji nude slabo plaćene poslove i čitav finansijski sistem koji je gurnuo svet u krizu, kako je primetio Gardijan, desnica se neumoljivo s margine probija u mejnstrim Evrope.
Italijanska premijerka Đorđa Meloni objasnila je to dvema rečenicama: „Građani se više ne prepoznaju u levičarskim utopijama“ i onda je biračima španske antimigratske partije Voks poručila da „samo pobedom u našim zemljama Evropa može da postane politički gigant, a ne birokratski gigant“.
A sve je jasnije da je taj evropski politički gigant digao ruke od obuzdavanja ekstremne desnice. Dok je početkom milenijuma Brisel uveo diplomatske sankcije Beču zbog austrijske krajnje desničarske Partije slobode (FPO), čiji je lider izrazio određene simpatije prema nacističkom režimu, danas je krajnja desnica, možda nevoljno, ali nužno prihvaćena kao nova normalnost protiv koje nema efikasne odbrane. Što zbog njenog neumoljivog rasta u nekad socijalno najosvešćenijim zemljama, što zbog neefikasnog sistema upravljanja u EU.
„Mislili smo da smo naučili iz naših najmračnijih trenutaka u istoriji. Ali ako se krajnja desnica još jednom ne tretira van ograđenog političkog prostora, očekuju nas novi užasi“, napisao je Oven Džons, kolumnista Gardijana prošlog maja.
Nastaviće se.