Može i ovako; žrtvama poslednjih balkanskih ratova oduzet je svaki drugi identitet sem nacionalnog. Samo tako omeđeni i označeni validna su i unosna moneta u raskusurivanju društava nastalih posle pre više od četvrt veka nasmrt zakrvljenih ovdašnjih naroda.
Prvi sud o mrtvima koji su pojeli žive – dok ih istovremeno živi teorišu – izrekao je Žarko Puhovski u ponedeljak u Zagrebu na Forumu za tranzicionu pravdu u postjugoslovenskim zemljama, koji je organizovao REKOM pod upozoravajućim nazivom “Da žrtve žive u pamćenju društva”. Za neupućene, REKOM je Regionalna komisija za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim povredama ljudskih prava počinjenim na teritoriji nekadašnje SFRJ u periodu od 1. januara 1991. do 31. decembra 2001.
Inicijativa, odnosno prvo Koalicija za REKOM, pa REKOM, više od deceniju i po od aktuelnih vlasti novonastalih država traži da se sukobima i posledicama pristupi regionalno, bez parcijalizovanja i majorizacije, kakva je prethodila ratovima i donela žrtve i razaranje takvih razmera. da oporavak još nije izvestan. I nastavljena do današnjih dana! Komisija je, dodajmo, nastala posle višegodišnjeg konsultativnog perioda i razgovora u kojima su učestvovale hiljade upućenih, sa još više potpisa građana, a dijalog je začet na inicijativu beogradskog Fonda za humanitarno pravo, Istraživačko-dokumentacionog centra (BiH) i Documenta (Hrvatska), koji su i pre toga istraživali sve okolnosti stradanja žrtava.
Sa idejom da se stradalima vrati ljudski lik, da žrtve dobiju imena i obeležja, a njihovi bližnji poslednju utehu. A društvima nastalim na njihovim kostima, teškim stazama izbeglih, na zgarištima popaljenih kuća i ostacima porušenih fabrika – priliku da se suoče sa sobom i drugima kako nove generacije ne bi odrastale u mržnji koja će ih, pre ili kasnije, dovesti do otvorenog sukoba, a u međuvremenu držati u zabranu.
No, godinama od ideje i potom godina pokušaja da nove vlasti novonastalih država podrže suočavanje i pomirenje, ne samo deklarativno, rezultati su, blago rečeno, polovični. Osnivači i aktivisti REKOM-a teško mogu mnogo više da učine od onog što čine, ali ne zbog zamora ili manjka volje već zbog toga što nema neophodnih partnera, vođa društava voljnih da se novi odnosi grade na prošlosti očišćenoj od sopstvenog i tuđeg zla. Zato su, kako je dokumentovano pokazano na Forumu, žrtve i dalje bezimene, čak i kada im se znaju ime i prezime, poreklo, mesto stradanja i grob; bezimene su jer su deo mrtvog ešelona koji treba suprotstaviti nekom drugom na istim osnovama sačinjenom ešelonu. Smrt je samo neophodan začin!
Zauzvrat, “heroji” nisu bezimeni jer su hvaljeni i slavljeni u svojim atarima, čak i kada su odslužili ili još služe duge zatvorske kazne za počinjene zločine dokazane pred Haškim tribunalom ili domicilnim pravosuđima. Iako su Hitleri iz naših sokaka, oni na izopačen način vraćaju čast svojim narodima iako je ta “čast” zaslužena u pogromima slabih i nezaštićenih.
Takvi zajedno, žrtvovani i krvnici, prvi bez krivice, drugi bez griže savesti, održavaju status kvo u kojima plivaju sve ovdašnje političke elite. Ponekad nemoćne, poput svojevremeno Iva Josipovića i Borisa Tadića, ali mnogo češće nevoljne da nađu drugi kurs sem krvnog. Jer ih samo krv ubijenih na natopljenoj zemlji i na rukama ubica drže na vrhu, sa kojeg suvereno vladaju i stvaraju nove generacije zadojene istom tom krvlju.