Pa da li je to stvarno moguće, prvo sam se zapitala. Da li moguće da ostali ljudi nisu mogli sebi da priušte makar septembarski odmor? I shvatila sam da većina zaista nije. Moguće da su neki među njima baš zbog toga namračenih lica, makar i onako „naški“, inadžijski jer ne mogu komšiji preplanulošću da dokažu kako su ipak uspeli u životu. Što je ružno, ali legitimno.
Ali znam da deluje demagoški – kao i mnogi komentari na inicijativu da trgovci dobiju slobodan vikend, no to je posebna tema! – još gore od toga je što mnogi nikada neće shvatiti kakvo olakšanje čoveku prinuđenom da radi 11 i kusur meseci u godini donosi odmor. Osmeh, pre svega, opuštenost, uključujući bukvalno fizički malo samouverenosti, što nikad ne škodi… I, naravno, neophodnu snagu za narednih 11 i kusur meseci.
U međuvremenu sam dobila, naravno, nekoliko „žutih kartona“ jer nisam bila na protestima! A i – mada sam namerno vrlo ograničeno pratila medije, a i društvene mreže koje ja i dalje ne shvatam kao medije – poruke, kažu ‘malo ljudi’, kažu ‘propali protesti’, kažu ‘opozicija nula’… I, dabome da je A. V. sa već legendarnim parizerom i ostalim proizvodima iz predizborne serije „bolje cene“ izazvao novu revoluciju koja će mu doneti još jednu (iz)vanrednu pobedu.
Pobedu čega? Moći nad ljudima? Sile nad poraženima? Svaka je, ako me razumete, otužna i tragična – po sve nas skupa, kako po one koji vole Vođu, posebno Ovog, tako i po nas koji ne želimo vođe već jasan, uređen sistem, ali i to je posebna priča.
Na ovom odmoru sam nenadano pročitala i obe knjige Žarka Lauševića, „druga“ mi je, uzgred, bolja, ali ono što me je dotuklo – sa tri decenije zadrške – jeste ta svemoćna koalicija vlast–mediji, mogućnost da (i bez društvenih mreža!) fakti budu tumačeni onako kako se nekom „gore“ učini korisnim. Bez obzira na to kako će to oblikovati nečiju sudbinu, pa makar to bio neki naš sapatnik bez ikakve moći ili vrhunski umetnik. Ili ubica iz nehata, za razliku od onih koji su u tom dobu – kao i danas – ubice po pozivu. Ubice konkretnih ljudi ili čitavih grupa, zaluđivači milion puta ponovljenim lažima, na koncu, ubice čitavog „naciona“, kako onih koji se time diče tako i onih kojima je svejedno ko je ko, kako se oseća, kako ispoveda – samo da je dobar čovek.
I, dabome, čeka me vest koju je Novi magazin intervjuom s Veranom Matićem već opširno u avgustu obrazložio – ubicama Slavka Ćuruvije sledi oslobađajuća presuda! Naravno, svako sa malo soli u glavi zna da to nije amnestija formalno optuženih za atentat – oni su već u zatvoru, pa ovoliko ili onoliko godina, ne menja bitno stvar. To je, na našu nesreću, amnestija sistema koji može bez kazne da ubije, nagradi, kazni, pomiluje…
Sistema koji se, uprkos nekim migoljenjima posle Petog oktobra, ne preslikao nego ušančio – sad zahvaljujući samo onim službama koje su po nalogu šefa ubile Ćuruviju ili samim šefovima, nije na meni da sudim, ali opravdano sumnjam da su svi do guše upleteni!
I shvatam da mi naslov nije tačan – nije nesklad, sklad je u pitanju.
I zato smo tu gde smo!