Ponavljati šta je sve izgovorio nepristojno je – posebno ako se pomenu i propratni efekti, uz lupanje rukom o sto i aplauze – a i nije potrebno; čulo se i odjeknulo. Kod mnogih s nevericom.
No, vadeći štetu, Srpska pravoslavna crkva je potom poimence prozvala dve žene – poverenicu za zaštitu ravnopravnosti Brankicu Janković i bivšu ministarku Zoranu Mihajlović. I pravdajući „oštrinu“ i „gorčinu“ s kojom je patrijarh govorio „tokom prazničnog ručka na dan svetog Vasilija Ostroškog“ tobožnjom kampanjom koja se vodi protiv SPC, optužila ih je da „nasilno nameću neprihvatljive modele života u naše domove i porodice, u vrtiće, škole, kao što je to slučaj sa ozakonjenjem transrodne (LGBTQIA+∞) prakse kroz protivustavni Zakon o rodnoj ravnopravnosti“…
I da sveštenicima brane da iskažu stav, što zvuči tragikomično kad se zna da ono što se zove državni vrh malo, malo trči na konsultacije u Patrijaršiju (u Beogradu, pošto im je Pećka i jednima i drugima predaleko u svakom smislu!). Vladike su rado viđene na galeriji Skupštine, državnim prijemima, ruke i skute im ljubi i staro i mlado, a s vremena ne vreme i lično postavljaju premijere…
Naravno da sveštenici kao i svako drugi imaju pravo na iskazivanje stavova, istih ili protivnih proklamovanim političkim. No, upadljivo je da ni patrijarh ni njegovi epigoni ne koriste to građansko pravo da se sukobe s kreatorima političkih odluka koje im se ne dopadaju nego kukavički biraju na koga će se ostrviti.
Suvišno je ponavljati da crkveni oci ne shvataju potrebu za rodnom ravnopravnošću, jednakošću svih ljudi, muškaraca i žena, pa i LGBTQIA+∞, koji nekima od njih nisu mrski u neduhovnim zadovoljstvima“. I nisu usamljeni u svemu tome. Sledstveno, ne žele ni da razmisle, a kamoli prihvate da rodno osetljivi jezik nije nasilje već poruka da i žene mogu biti sve što požele, bar u svetovnom životu. U tzv. duhovnom, mogu biti monahinje, najviše igumanije, a poneka i svetica, no to je unutrašnja stvar svake crkve, pa i SPC-a, koja svoja pravila vekovima ljubomorno čuva, tako da ih nijedna svetovna vlast, pa ni rigidna komunistička, nije dotakla.
Za izuzetno obrazovanog čoveka, koji se isticao odmerenim rečima, pa i izvesnom širinom, pri tome dugo bivajući i u svetovnoj hijerarhiji kao predsednik RRA, patrijarh srpski Porfirije je, jednostavno, sebi dozvolio dopustivo, da na uličarski način etiketira one koji neće i ne mogu na isti način da mu odgovore.
Porfirije Perić, jamačno, kao i ostale vladike, zna vanvremeni stih Branka Miljkovića „ubi me prejaka reč“, a i vrlo dobro zna sopstveni uticaj, pa neukusna pravdanja da mu se „omaklo“ na slavi i da nije znao da ga snimaju, ne vrede pomena. Ne samo nakon crkvenog saopštenja – licemerno praćenog prošlogodišnjom besedom protiv nasilja nad ženama! – i uvredljive ćutnje vlasti, a posebno pošto ga je bezrezervno podržao haški osuđenik i crkveni „odlikaš“ Vojislav Šešelj.
Čijem se rečniku poglavar SPC opasno primakao.