A Studentski edikt jeste upravo to u svakom od svojih poglavlja; o slobodi, o državi, o pravdi, o mladosti, o dostojanstvu, o znanju, o solidarnosti, o budućnosti. Ali prepričavati Edikt nema smisla – svako ko je hteo mogao je i može opet da pročita i zapamti te umne reči, a još važnije da ih usvoji i da se rukovodi njima kad odlučuje i o sitnicama i o krupnim stvarima.
Desilo se, naime, nešto još važnije; prenoseći nam te jezgrovite poruke, niški studenti su pokazali kako su oni i njihove kolege i koleginice za samo tri meseca od tek stasalih devojaka i mladića, takoreći tinejdžera zabuljenih u ekrane, postali ozbiljna politička bića koja duboko promišljaju o stvarnosti. Uživo, oči u oči. Iako ponešto karnevalska atmosfera, posebno na tri velika protesta u Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu, može da odvuče pažnju, pa i zavede nedovoljno prilježnog hroničara, najvažnija promena koja se gotovo neprimetno odigrala pred očima sviju nas jeste upravo to sazrevanje nove kaste građana.
Nije bilo lako doći do toga, organizovati i smisleno objasniti blokade fakulteta i škola, svakodnevno petnaestominutnim pomenima podsećati na izvorište ovog protesta, odupreti se ujedinjenim napadačima s režimskih medija i ubitačnim kapuljašima, pokrenuti hiljade građana na raznim kotama domovine…
I premda potpisnica ovih redova gaji podozrenje prema usiljenom maršu putevima i puteljcima – zbog zdravlja mladih – nema sumnje da su ti pohodi osvestili značajan deo Srbije. O tome svedoče uzdarja – ne darovi već uzdarja na najvažniji studentski dar slobodu! – koje reke velikih i malih, mladih i starih daju studentima. Hrana deluje profano, ali u zemlji vekovne gladi te ponude pokazuju ne samo solidarnost već i želju da se deli sudbina.
Brojnim koracima bolnih nogu studenti i studentkinje premrežili su Srbiju i pokazali kako je moguće premostiti razlike i bez kalkulacije pružiti ruke. Stoga nema sumnje da su u pravu oni koji kažu da nema povratka na ranije stanje jer su se mnogi do juče apatični probudili i iskočili iz „sigurne“ fotelje shvatajući koliko je neudobna. No, tačno je i da to što se vidi tokom pohoda, dočeka i protesta nije dovoljno za ključnu promenu koju zahtevaju studenti, a aklamativno prihvataju građani; za drugačiji sistem neophodna je puna solidarnost i starih i mladih, obrazovanih i manje obrazovanih, zaposlenih i nezaposlenih, urbanih i ruralnih…
P. S. Dok nastaju ovi redovi, na Drugom programu RTS-a teče prenos sednice onoga što se zove Narodna skupština Srbije. I sa svakom rečju tzv. narodnih tribuna postaje sve jasnije da poslanicima nije jasno šta se u Srbiji dešava. I da nisu svesni da ih budno prati jedna nova klasa tek osvešćenih građana koja neće biti popustljiva kao stariji.