Tako je/se savetnica za medije predsednika Srbije Suzana Vasiljević zapitala, zgrožena brojnim komentarima čiji su autori u najmanju ruku bagatelisali iznenada narušeno zdravstveno stanje predsednika. A bilo je i onih koji su prizivali smrt, seirili nad nemoći najmoćnijeg. Šta nam se zaista desilo, pa da deo naroda koji voli da se diči saosećajnošću iskaže očitu bezosećajnost? Ko je kriv i ima li pravih u opštem ubijanju pristojnosti?
Nedopustive su, nema spora, sve te ružne reči; čak i ratna pravila – tako sladostrasno kršena u poslednjem balkanskim ratovima! – nalažu negu ranjenika iz protivničkog tabora, brane torturu zarobljenika, silovanja… U miru građanski bon-ton nalaže da, ako nećete da se makar kurtoazno raspitate za nečije zdravlje – bar prećutite zlokobnu misao. No, i pored toga, “nešto” nam se desilo. To nešto je više nego očigledno: manjak dobrih emocija i osećaja za meru, gubitak empatije, gotovo svuda i na svakom mestu. Ko ne veruje, neka se osvrne oko sebe u gradskom prevozu; neće videti osmeh na licima ljudi. Ili neka se seti koliko je puta u širokom luku zaobišao/la ili jednostavno okrenuo/la glavu od nekoga kome je pomoć očigledno potrebna. Bez trunke stida.
A i što bi se stideli, sledi pitanje? Svakog dana naslovnice tabloida ljude bombarduju uvredama zdravog razuma i rečima koje su davno prevazišle pridev ružne, pa i namerama lišenim svakog drugog smisla sem zatiranja. Isto je sa bar dve televizije s nacionalnim frekvencijama koje otvoreno propagiraju krv, suze i seks u tzv. rijaliti programima, a u tzv. informativnim mržnju spram svakoga ko se usudi da izgovori nešto drugačije od onoga kako treba da se misli. Dovoljno je zaviriti u brojna javna pisma njihovih čelnika.
Skupština, kao najviši predstavnički dom i u svakom društvu ogledalo demokratije, postala je poligon primitivizma koji diktiraju perjanice vladajuće stranke i njihovi sledbenici. Reč lopovi je u toj atmosferi postala milozvučna jer je “na drugoj strani”, u sali i van nje, smešten ološ, govnari, ustaške ku.ve, šiptarski plaćenici, pa pišoje, ludojko, za koje je rezervisana “ludara” ili “buvara”, mada sa može i po kratkom postupku – po Miloševom zakoniku.
Van Skupštine nije bolje. Pa i predsednik odavno nema mere u javnom ophođenju, čak ni prema sopstvenim službenicima poput Zorana Drobnjaka, a o političkim protivnicima, kritičkim novinarima i uopšte kritički nastrojenim ljudima da ne govorimo. Uostalom, on je u javnu orbitu lansirao tu sada prokazanu reč zavitlavanje, a i mnogo gorih. Ponekad uz osmeh nadmoći, ponekad podsmešljivo, ponekad preteći. Na nesreću, ni “protivnici” ne ostaju dužni, pa sve češće uzvraćaju, posebno na Tviteru, koji je za jedne postao poligon za razbuktavanje mržnje, a za druge utočište iz kojeg sipaju otrov.
Eto, to nam se desilo, postali smo ljudi zatrovani njihovim otrovom i gnevom. Ne svi, ima i u vlasti pristojnih ljudi, ali oni su nevidljivi, suvišni u javnoj orbiti koja preferira loše misli i uvrede, što teže to bolje.