Suprotno iskustvima pređašnjih protesta, ne proređuju se redovi demonstranata, štaviše, zahvaljujući domišljatoj mladosti sve je više različitih akcija. Ni januarski praznici, tako rado slavljeni ovde, nisu pokolebali studente, kao ni propušteni januarski ok jer je ono što traže mnogo značajnije. I što je vrlo važno – zahtevi se ne šire, ali i ne odustaje se od njih. Pre svega od zakonskog i ustavnog rada institucija.
No, u utorak kad nastaju ovi redovi svi su pogledi uprti u petak i ponedeljak; do tada je Plenum studenata Univerziteta umetnosti oročio nastavno-naučna veća da proglase punu obustavu rada. Do petka se očekuje i dogovor reprezentativnih sindikata prosvete i Vlade Srbije kojom bi se okončao štrajk, a do tada je odlukom sindikalnih rukovodstava zamrznut. Vladina ponuda koja bi trebalo da se formalizuje Uredbom u četvrtak je, zahvaljujući sinergiji sa protestima, bolja nego decembarska koju je neovlašćeno izneo predsednik Srbije Aleksandar Vučić premda se parametri nisu promenili. (Ili jesu jer se kriza izazvana američkim sankcijama NIS-u tek očekuje, ali to je tema za kasnije.)
Dakle, šta da se radi već od petka? Vrlo je izgledno da će se profesori na umetničkim fakultetima i ini odazvati studentima. Kao i da će studenti zbiti redove posle najnovijih napada. Istovremeno, gotovo je izvesno da će se razići s prosvetnim sindikatima iako su se tokom prethodnih meseci podržavali, posebno kada su počele i blokade u srednjim školama. I premda su se njihovi zahtevi i protesti samo delimično preklopili – to višenedeljno zajedništvo učitelja i (doskorašnjih) đaka bilo je veličanstvena društvena spona koju je vlast jačala uvredama i pretnjama. Do sada, a ubuduće će deklarativna podrška prosvetara studentima biti samo to – deklarativna.
Vlast iako vidno uzdrmana, dilemu šta da se radi (o)lako rešava; umesto rizičnih izbora igraće se kvazireferenduma podrške Aleksandru Vučiću. No, lenjinsko pitanje je još bez odgovora za opoziciju i premda je u eri demonizacije političara koji nisu iz vladajućih skuta, donekle razumljivo rezolutno odbijanje studenata da budu dovedeni u vezu sa bilo kojom opozicionom strankom postaje – kontraproduktivno. Kao i strah stranaka da će biti prepoznati kao studentski „lideri“. Naprosto, politički interesi i procesi moraju se artikulisati politički, a jedini kanali te artikulacije su stranke i pokreti. To moraju da shvate i jedni i drugi, inače će sva energija koja je izbila ovih meseci biti uludo protraćena. I neće biti ništa od povratka institucija u zakonske okvire.
O pravdi da ne govorimo.
Tekst je prvobitno objavljen u štampanom izdanju Novog magazina koji je izašao 15.1.2025.