Iznenada su se prirodni saveznici, kakvi su LDP i DS, zavadili na krv i nož i pred čitavim svetom to demonstrirali bez ustezanja. Nasuprot tome, protivnici kakvi bi po logici stvari trebalo da budu naprednjaci i liberali lepo su razgovarali, a izgleda i štošta se dogovorili za ne tako daleku budućnost. Što napokon i ne mora da čudi ako se zna da najznačajniji deo političkog portfelja LDP-a realizuje upravo SNS uz podršku SPS-a.
Bilo je i neočekivanih ponuda kakvu je počasni predsednik DS Boris Tadić uputio SNS-u (velika koalicija kad DS prestane da bude mali), uz nimalo uzgredne packe svojim partijskim drugovima, pre svega nasledniku na čelu stranke Draganu Đilasu, ali i dojučerašnjim saradnicima (Vuku Jeremiću koji je, kaže naknadnom pameću, zavadio Srbiju sa regionom). Sve u svemu, jedna zaista nova realnost u kojoj se ne zna ko je na kojoj strani i zašto je tamo, kakva mu je politika i ideologija i s kim je savez realan, a s kim nije.
U čitavom galimatijasu izvesno je da sva pozitivna brojanja idu Aleksandru Vučiću i SNS-u koji su, slučajno ili namerno, naciljali i precizno pogodili najslabije tačke potencijalnih takmaca i odveli ih u politički ćorsokak. Koliko opasan videće se prvo na lokalnim izborima za beogradsku opštinu Voždovac već 15. decembra, onda u trci za Beograd februara ili marta 2014, a sasvim moguće i na vanrednim parlamentarnim izborima. Kako stvari stoje – a to je što bi rekla Olja Bećković utisak nedelje, meseca, godine… – biće popriličan red onih koji su voljni da budu pred ili postizborni partneri SNS-a. I na Voždovcu, i u Beogradu, a i u Srbiji.
Sa izuzetkom DSS-a kome je savez i sa naprednjacima i sa demokratama ipak blizak, ma koliko to delovalo nemoguće, opozicija sama sebe na duge staze cementira na marginama političkog života. I to ne zato što je SNS zaista toliko reformisan i snažan – dovoljno je gledati skupštinske prenose pa videti da boluje od mnogih starih bolesti, hroničnih i akutnih – već zato što je opozicija toliko zanemoćala da je i najmanji dašak može oduvati.
Analitičari i političari sa iskustvom kažu da je nesnalaženje u opoziciji posle mnogo vremena vlasti logično. Ima mnogo primera za to u nas i u svetu. Ipak, to teško može da objasni, a još manje opravda, samodovoljnost i prepotenciju koju demonstriraju pre svega DS i LDP, zabavljeni svojim jadom i težnjama. Biračko telo s one strane vlasti već je toliko isparcelisano da cenzus mnogima postaje misaona imenica!
Ja samo znam jedno da dolaskom naprednjaka na vlast naša zemlja sve više propada. Ko god može taj odlazi, a ostali .. pa neka nam je Bog u pomoći
Mislim da je novu političku realnost najbolje opisala nedavno gđa Vesna Pešić: mi nemamo zapravo političku scenu, nego je sva “politika” – volja jednog čoveka. Pa kako se njemu ćefne…
Očigledno je da se za sve pita Vučić, a rekla bih da je on vrlo svestan koliko je Đilas koristan saradnik.
Jedino sto stvarno funkcionise u zemlji, je ucvrscivanje vlasti SNS-a. A kako stvari stoje sve to mirise na situaciju iz devedestih godina, jednopartijskog sistema.