Uopšte nije bitno da li ti je jasno ili ne zašto se u ovo „zlatno doba“ ne može u državnoj kasi naći koji dinar za uvećane dečije dodatke za decu sa smetnjama u razvoju ili obavezne dodatke za decu čije su majke žrtve femicida? Ili za veće plate prosvetara!
Da li je sve to normalno? Naravno da nije, bez obzira na to što će se naći dežurni analitičari koji će objasniti kako broj glasova „za“ određuje konačnu odluku, pa ako ih je 50 odsto plus jedan glas, onda je odluka izglasana, a ako je 50 odsto manje jedan, nije usvojen predlog. Ponekad sa prostom, ponekad s kvalifikovanom većinom. No da li je baš sve crno-belo? Zar narodni tribuni ne predstavljaju građane i građanke koji bar ponekad, ako ne i često, misle drugačije od odluka koje se donose Tamo Gde Treba? I zar ih glasovi stečeni na izborima ne obavezuju da glasaju u skladu s tom voljom, makar bila suprotna stranačkoj? I razume se – da glasaju. Što je, na nesreću, većini poslanika i poslanica i jedini posao!
Apstinencija bi, štaviše, mogla da im bude dobar alibi pred biračima – kobajagi, poštuju njihovu volju! – samo da nije tako kolektivna i tako nipodaštavajuća! Na nesreću tih apstinenata, dođu i vremena kada je uzdržavanje od sopstvenog posla neuputno Tamo Gde Treba, pa je pitanje od milion dolara hoće li poslanicima i poslanicama vlasti biti dozvoljeno da se uzdrže od glasanja „protiv“ kada se bude odlučivalo o zabrani rudarenja jadaritom? Ili će morati da budu transparentni?
Po logici i praksi koja se ustalila u naopakom „hramu srpske demokratije“, ne moraju posegnuti za dugmetom koje ih ofira pošto će oni koji su „za“ (zabranu rudarenja), odnosno predlagači zakona, ionako biti u manjini. No, hoće li to biti dovoljno za potvrdu da je zakonski predlog koji forsira opozicija, a podržava većina ljudi, „imbecilan“, antirazvojni i štošta još anti?
Verovatno će dobrom delu čitalaca i čitateljki čitava ova priča biti besmislena, posebno što se i pre legendarnog zvona Maje Gojković, posebno posle njega, zna kako i za šta ko glasa – odnosno ne glasa. Podrazumeva se, bez stida, a najčešće i bez mozga. (Inače zvonce ne bi ni bilo potrebno!) Ako se, dalje, držimo tog saziva, prisetićemo se kako većina nije glasala ni za sopstvene amandmane kojima su zatrpavane sednice. Ali ti amandmani ionako nisu bili popravka predloženih propisa već način da se opoziciji oduzme reč. Što je rezultiralo opozicionim bojkotom… A u konačnici bojkotom iole normalnog rada i reda u parlamentu koji je, sa zvonom ili bez njega, obesmišljen do te mere da većini ljudi nije ni bitno o čemu se tamo priča i kako ko glasa! Jer su poslanici i poslanice ionako odavno ostali bez svog dobrog glasa!