Uz idolopoklonstvo svom novom vođi, jurišnici SNS-a bez pardona lažu i mažu, rehabilitujući pri tome Slobodana Miloševića, Šešelja i sve osuđene i neosuđene ratne zločince, koje oni veličaju kao svemirskom nepravdom sprečene junake da ostvare najvažniji nacionalni poduhvat. Preostaje još samo da kažu glasno – stvaranja velike Srbije, pa makar koliko koštalo.
Ko ima želudac neka pogleda snimak prenosa u kojima će čuti kako su „oni prethodni“, označavajući čak i Vojislava Koštunicu kao „manjkavog“ Srbina! – upropastili zemlju od 2000. do 2012, osiromašili je, rasprodali, predali.
Jer je, očito u istoriji kratkog daha i pamćenja, nezaborav pao na najveću hiperinflaciju u drugoj polovini dvadesetog veka, plate koje nisu mogle potrajati ni dok stigneš kući s posla koji i nemaš, pa da bi prehranio decu švercuješ šta stigneš. Puste fabrike i prodavnice, bolnice bez zavoja i lekova, socijalne slučajeve bez pomoći, čak i decu sa invaliditetom.
Zaborav je prekrio upad u platni promet SFRJ kojim je formalno otpočeo krvavi raspad zemlje koji su predvodili Miloševićevi socijalisti i Šešeljevi radikali, pljačkajući uz druge narode sopstveni najviše, ostavljajući najstarije bez penzija, decu bez dečijih dodataka. A u ratu koji su bez ikakve sumnje ne samo pospešili nego i izazvali, stvorili su kolone izbeglica iz Hrvatske, BiH i napokon sa Kosova, koje su se nevoljne i nevoljene slivale u Srbiju. I ništa manji talas sopstvenih izbeglica, reku mladih koja je devedesetih pobegla od pomahnitale vlasti bez želje za povratkom.
Proklete devedesete samo su nepatvorenim radikalima i njihovim vernim pratiocima, tzv. Socijalistima, u dobroj uspomeni iako prefarbane krvlju i bedom njima su lepe; čak i onima koji su se tek tada ispilili. Opijeni sopstvenom propagandom, toliko su poverovali u sopstvene laži da su svu krivicu za propast zemlje bacili na one koji su je početkom ovog milenijuma povratili iz mrtvih. I da, sopstvenom glupošću na tacni predali radikalnim predatorima.
Naravno da su vlasti, ove, kao i one pre njih, pravile niz dobrih stvari – što im je i posao. Posao im je da upravljaju novcem građana i novcem građana grade bolnice, puteve, škole, finansiraju zdravstvo, obrazovanje, kulturu, sport, medije. To im je u opisu radnih zadataka, ne da dele i satanizuju građane zbog drugačijeg mišljenja.
I nimalo utešno, naprotiv, da su i oni pre ovih pravili greške, mnogi se polakomili na moć i postali nezajažljivi. Zato su i trkom posle 2012. pretrčali u „napredni“ tabor, gde su moć i nezajažljivost dobili nove dimenzije. Tolike da ubiju čitavu jednu deceniju kad su unesrećili zemlju.