I dok Zorana Arunović i Damir Mikec sa svojim timom zasluženo slave, kao da se cela Srbija približava svom poslednjem krugu mada bi bilo ispravnije reći krugovima jer ih ima više nego onih pet olimpijskih. A i mogu se duže pamtiti – ako u Srbiji još pamćenja bude! – kad stigne do onog Danteovog devetog kruga.
Nije to samo litijum i sve verovatnije rudarenje u Jadru, premda taj posebni mineral jadarit i ovaj deo Zapadne Srbije polako pale crveni alarm u čitavoj zemlji i dižu na noge i staro i mlado. Prosto, ljudi ne veruju da se iz utrobe zemlje može nešto vaditi uz pomoć hiljada tona sumporne kiseline, a da to ne utiče na vodu, zemlju i vazduh. Na život i smrt.
No, čini se u toj sve masovnijoj pobuni ima i nešto više od golog straha za budućnost, decu, dedovinu, njivu i vodu; ljudima kao da je dosadilo da ih vlast, koju su koliko juče birali ovako ili onako, smatra budalama koje će progutati sve što im se servira. U poslovične milione i bilione, ružičastu sliku električnih – pa još letećih! – automobila, luksuznih vila, punih novčanika… I ne veruju ljudi da će taj belosvetski Rio Tinto baš u Jadru, baš u Srbiji da obrne ćurak i posluje po svim ekološkim standardima, da će da obogati zemlju iz koje kopa jadarit.
A izgleda da sve manje veruju i u zaklinjanja s vrha da će biti baš tako i nikako drugačije. Premda zbog te sumnje i najobičniji Milan, Lazar, Marija, Ljubica, njihovi roditelji i deca postaju ne samo neznalice već i državni izdajnici koji se protive razvoju Srbije. Aktivistima preko noći na kapijama i kućnim vratima nepoznati ljudi lepe preteće poruke, društvene mreže su usijane od mržnje, a ništa blažim rečima svakog ko se usudi da sumnja gađaju narodni poslanici iz skupštinskih klupa. I to neretko baš oni za koje su glasali. Od kojih, vrlo verovatno, bar ponekog tamo negde kraj Loznice, u Levču, Čačku, Požegi, unutar sigurna četiri zida takođe nagriza sumnja. Koja, razume se, tamo mora i ostati. Dok ne pokulja.
A nepoverenje i sumnja, glasni ili bezglasni ne menja mnogo stvar, uz agresiju i bahato nipodaštavanje s vrha koje je sve teže objasniti iole racionalno, društvo vode do poslednjeg kruga u kojem, za razliku od onog pariskog, nema pobednika. Jer, kad osiona vlast i nepoverljivi građani ukrste koplja, svi gube. A ova vlast je belodano pokazala da ne voli da gubi, ni na izborima ni van birališta. Čini se čak da za razliku od nekoliko ranijih spornih situacija, nije spremna ni na taktička povlačenja dok se strasti ne smire.