Povod za lamentiranje nad petim elementom je, naravno, peta frekvencija za emitovanje radio i televizijskog programa s nacionalnom pokrivenošću, uz četiri koje se u etru Srbije već koriste. I koje će, sumnja je suvišna, ponovo otići na adrese Pinka, Prve, B92 i Hepija iako i poslovični vrapčići na grani znaju da sa manje ili više, a svakako previše, odstupanja nijedna od njih ne ispunjava ugovorne obaveze. Štaviše, truju i vazduh kojim prenose svoje tzv. vesti, o ljudima da ne govorimo.
No, REM, odnosno Regulatorno telo za elektronske medije, koji gazduje nacionalnim blagom kao da ga je deda lično ostavio predsednici REM-a Oliveri Zekić, već godinama uopšte ne haje za to. Ili da budemo pošteni – decenijama. I REM je, kao i sve u Srbiji, samo svoju politiku doveo do apsurda, ali ni raniji sastavi RRA i REM-a – pre nego što se SNS ustoličio na vlasti i na ovoj koti – uopšte nisu bili efikasni. Štaviše, dozvoljavali su nesrazmeru u programima, pa i nelegalnu trgovinu medijima, “zamenu” dečijeg programa rijalitijima koji bi po sili zakona morali biti zabranjeni za mlađe od 18 godina, a za starije sa ozbiljnim upozorenjem da ostavljaju nesagledive posledice po mentalno zdravlje…
Osim te očite pornografije koju stalno praktikuju Pink i Hepi, sve četiri “nacionalne” televizije su se izveštile u političkoj pornografiji do te mere da njihov prosečan gledalac i nema pojma gde živi, što se uostalom najbolje vidi na izbornim rezultatima, čak i onim koji nisu potpuno poražavajući po satanizovanu opoziciju.
Elem, ima kod ovdašnjeg petog elementa još upita koji nisu vezani samo za ovu vlast, ni političku ni medijsku, a prvo glasi: šta će zemlji Srbijici, koja se kruni i ljudski i teritorijalno, pet nacionalnih frekvencija, odnosno pet televizija s nacionalnom pokrivenošću? Pri čemu se, kako vispreno reče jedan od njenih posednika Željko Mitrović (Pink), “digitalizovao spektar i može se imati na desetine nacionalnih frekvencija” (samo da se domogneš one prve!). Pitanje je, dabome, ko će to da izdržava, uz još dva tzv. javna servisa, oba vidljiva na čitavoj teritoriji države, a i znatno šire, ako ćemo tačno. Pri čemu sav normalan svet zna da zahvaljujući digitalizaciji kablovske televizije mogu da rade kao i “zemaljske”, samo ako ih država ne sputava u prostiranju toliko da moraju u trku za frekvencijama.
Nema, vratimo se prethodnom pitanju, niko nema toliko novca na bacanje za šest nacionalnih TV-čuda, pa se za njihovo bivstvovanje mora zavući antena u državnu kasu. A ko se mimo reda izdržava iz državne kase sve i da ne mora da se pozdravi sa etikom i profesijom. Što, dabome, nije nikakva olakšavajuća okolnost za sirote jadne imaoce frekvencije, to jest televizija, i njihove uposlenike koji se uglavnom lažno predstavljaju kao novinari i stvaraoci. Naprotiv.
E sad, možda REM zna da bi i petu nacionalnu televiziju morali, čerupanjem budžeta, da izdržavaju i građani koji to što se zove program i ne gledaju, možda se REM smilovao, pa zato ponovo nije dao na konkurs i nju, već deset godina slobodnu kao onaj vrapčić.
Ili je, realnije je, čuva za nekoga ko će kao i vodeća četvorka umeti da iskaže zahvalnost emitovanjem programa koji neretko zalazi u zonu opskurnosti?