Šta neko mora tokom života da učini da ga tzv. nacija zapamti i oda mu počast čim premine, veličajući njegove ili njene zasluge? Da pobedi u ratu, predvoji ili bar prokopa more, slavno izgine, još slavnije peva epopeje roda… Ili patentira neverovatne izume, a napokon ukrade zaista mnogo novca od zlikovaca i “doznači” ih narodu ili makar zgodne artefakte koje će država “pohraniti” kao svoje u muzejima… Ili je možda dovoljno da se zasluga spakuje u “lepo, toplo peva i glumi?” I kako to, gde i kuda vodi junake? Nekog u Aleju zaslužnih građana, nekog u zaborav. I gde je tu mišljenje roda i ono čuveno kolektivno pamćenje?
Naravno, povod je nedavna sahrana estradnog umetnika Džeja Ramadanovskog u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Kao i još jednom pre njega Šabana Šaulića, pevača divnog glasa i lepih nota. I ni manje ni više od toga.
Otprilike u dan, dva je i preminuli glumac Tihomir Arsić sahranjen u Aleji zaslužnih građana.
Zbog ravnoteže estrade i pozorišta, zabave i umetnosti? Ili pak nečije užasavajuće želje, a još više moći, da odlučuje šta, kako i ko “zaslužuje zasluge” i shodno tome proglašava ljude ovima i onima, ovakvima i onakvima, dobrima i lošima, nepotrebnima i napokon zaslužnima… A posebno ako su imali partijsku knjižicu ili se barem dopadali najvažnijim partijama; što je i najveće umetnike – ne samo ovde i ne samo sada – srozavalo na “izdržavana lica”.
Ovo možda zvuči nekome neutemeljeno i preforsirano (zaboga, svi to rade!), a onima koji duže pamte čak i zlokobno, baš kao kad su neke slali na Goli otok, a neke u “Maršalat”, neke na Maricu, neke kod sultana, neke u Drinu ladnu, neke na most… No, jesu li Ramadanovski i Arsić zaista zaslužni? I zbog čega. Mnogi su, van spora, tugovali ili se radovali uz Džeja, velikodušno objašnjavajući da to (glas, emocija, duša…) samo “Cigani imaju i mogu”. Ili strahovali uz uloge Tihomira Arsića.
Glumac je pao u senku pevača – najviše zbog proste činjenice da je ovde estrada mnogo ozbiljniji posao i dert nego pozorište, a donekle i šarma dorćolskog mangupa. No, uprkos neravnoteži, pitanje je zašto su oni sahranjeni u Aleji zaslužnih građana? Što bi, svakako, trebalo da bude neka ozbiljna državna počast. Čime su dostigli ili nadvisili ljude koju počivaju tu ili na na drugim manje “zaslužnim” mestima – iako su čak i velikani? I zbog čega baš “naši Džej i Tika” treba tu neku parcelu da dobiju, a ne neki drugi? Ko o tome odlučuje i kako, po kojim kriterijumima? Pri čemu bi, pošteno, samom Ramadanovskom za života više prijalo da ga gledaju kao čoveka dobrog glasa nego kao onog našeg Cigoša koji peva “do jaja”, Arsiću da je umetnik, a ne prvi muž, najveći pijanac..
Nenadmašni Živko Nikolić majstorski je pokazao da se upokojenja i pomeni organizuju zbog živih – ne preminulih. Ima još velikih umetnika i sociologa, pa i verskih proučavalaca običaja koji su to dokazali. Sahrana je, naravno, privatna i porodična stvar, sa epidemijom ili bez nje, sa obredima ili bez njih – sve dok nečija smrt ne postane mera stvarnosti društva. Koju, dabome, kroje vlastodršci ili oni koji misle da su vlasni to da čine. Verujući, verovatno, da će im “društvo” jednom uzvratiti istom merom. Možda čak i proširenom Alejom velikana – koja se, usput rečeno, poistovećuje sa “zaslužnom”. A ne sećaju se da su neki zaslužni stvarno i “zaslužni” ostali bez glave i groba.