Za Srbiju su korisni jer su potvrdili ono što se već dugo zna – da su uticajni funkcioner vladajuće koalicije, aktuelni ministar finansija Siniša Mali i uticajni biznismen i kum predsednika države Nikola Petrović do guše u malverzacijama koje su odavno prešle granicu nekažnjivosti.
U Srbiji, dakle, ništa novo na tom planu, tim pre što mejnstrim mediji koji čuče uz vlast o tome i ne pišu, a javni servis je, izveštavajući o PP, “propustio” da bar napomene kako su među junacima sramne storije Mali i Petrović.
No, ovih dana ima novina nad kojom će i njeni građani pre ili kasnije morati da se zamisle. Iako na prvi pogled deluje benigno u poređenju sa PP, “slučaj Koluvija–Đukanović” je metastaza korumpiranog društva u kojem organizovani kriminal ima vodeću ulogu, a svi ostali, uključujući pravosuđe i građane, tek su bedni statisti.
Samozvani novinar, profesionalni advokat i političar, predsednik Odbora za pravosuđe Skupštine Srbije i član dva najvažnija pravosudna tela tužilaštva i sudstva Vladimir Đukanović izveo je pred TV-kamere svog klijenta Predraga Koluviju da ga “ispita” o optužbi za uzgoj i zaplenu ogromne količine marihuane. Upućeni koji prate istragu i suđenje u procesu Jovanjica 1 – Jovanjica 2 se podugo odlaže – kažu da u ćakulanju na nacionalnoj frekvenciji Đukanović i Koluvija nisu rekli ništa više od onog što se čulo u sudnici. Što, inače, zna tek manjina sveta ovdašnjeg, pa su ostalima inputirane poruke da je P. K. tzv. nevina žrtva zavere…
Protiv, a koga bi drugog, no Aleksandra Vučića i njegovih najmilijih! Nevini gajio konoplju, obe vrste, pripravan da pomogne zemljama koje su legalizovale marihuanu u terapiji teških bolesti i dok Srbija ne legalizuje “travu”… E da, inspektori koji su ga hapsili zahtevali su (?) da optuži predsednikovog brata Andreja Vučića. Što ispravni Koluvija nikako nije mogao i hteo. I tako to.
Priča kao priča, reći će mnogi, pa još da optuženi ima pravo da se brani i najcrnjim lažima. I ima, ali u sudnici. Nema pravo, s nanogicom ili bez nje, da “ćakula” sa svojim politički i pravosudno uticajnim advokatom pred TV-kamerama. Uprkos tome što je do te prilike stigao zahvaljujući neformalnoj aboliciji od daljeg pritvora – predsednika lično. Još manje “advokat” ima pravo da to čini, šaljući jasnu poruku policiji, tužiocima i sudijama da paze šta rade, koga hapse, tuže i kome sude. Jer je u očima vlasti Koluvija nedužan, što suđenje ne mora da pokaže; važno je da ostali čija su imena i te kako umešana ostanu nevini. I daleko od nanogica.
Jovanjica je, baš kao i junaci PP, kancer koji jede mnoga društva, ali ono što Đukanović uz blagoslov šefova države radi, zloupotrebljavajući novinarstvo, pravo i politiku, jeste metastaza posle koje sledi neumitan kraj.
Građanskog društva.
P. S. Ovaj tekst je nastao 5. oktobra, 21 godinu nakon demokratskih promena kojima je zaustavljen autokratski sistem dugo svemoćnog Slobodana Miloševića. I u vreme kada su ustavni amandmani kojima bi trebalo da se ojača samostalnost, nezavisnost i profesionalnost sudske vlasti pred Venecijanskom komisijom. Na sreću druge dve grane vlasti, Đukanović je “garant” tih promena.
Autorka je novinarka/urednica u Danasu