Ovo su numerički prikazi velike tragedije u kojoj su 1. aprila 2012. u požaru u novosadskoj diskoteci Kontrast poginuli:Marina Aničić (25), Tamara Miladinović (25), Milena Dalmacija (28), Zoran Ignjatović (28), Marko Pavlović (29) i Renato Vuković (20).
Četiri godine ranije, 17. februara 2008. u takođe novosadskom kafe-baru Laundž poginulo je osmoro mladih: Mirjana (23) i Miloš (19) Pekić, Milena Kolundžić (23) i Branka Saković (23), Boris Bjekić (23), Dušica Kulaš (23), Marija Gavrančić (23) i Vladan Dragović (22). Četvorica odgovornih osuđena su na ukupno 28 godina zatvora, pa je život u Laundžu još manje vredeo nego u Kontrastu – četiri godine zatvora. I milion i po dinara po žrtvi za duševne patnje njihovih najbližih. Toliko su prvostepenom presudom po tužbi roditelja obavezani da plate osuđeni, država Srbija i Grad Novi Sad kao suodgovorni što nisu preduzeli zakonom propisane mere zaštite od požara.
Osim mnogo mladih žrtava i nesumnjive krivice vlasnika i zakupaca lokala, električara u Kontrastu i piromana u Laundžu – ova dva slučaja neraskidivo vezuje i jedna teška reč. NEMAR. Nemar “biznismena” koji zaradu uvećavaju slabom protivpožarnom zaštitom i prekomernim brojem ljudi koji mogu stati u njihove nedovršene prostore zabave. Nemar službenih lica koja se brinu o instalacijama. Nemar službenih lica kojima je posao da proveravaju ispunjavaju li ti lokali standarde za zaštitu života. Nemar službenih lica koja daju dozvole uprkos manjku neophodnih papira. Moglo bi se ići i dalje – teško je, na primer, ne pretpostaviti da je u oba slučaja bilo i mita za žmurenje nadležnih.
Ta je žmurka odnela 14 života i još mnogo puta više života trajno poremetila. Uključujući osuđene i njihove porodice, pa i one još neotkrivene nadležne čiji je nemar kumovao tragedijama u Laundžu i Kontrastu. Ali, šta vredi nabrajati? Hoće li iko izvući pouke, hoće li inspekcija i nadležni iz Protivpožarne inspekcije MUP-a držati širom otvorene oči, hoće li inspekcija kažnjavati propuste, zatvarati neobezbeđene objekte. Hoće li oni koji uzimaju mito života biti iza brave? Hoće li država, kako zvanuičnici vole to da kažu, umeti da odgovori i biti jača od onih koji je ugrožavaju?
Neće, država će kroz blage kazne i skrivena lica svojih odgovornih službenika “čuvati obraz”. Da je makar jedan odgovor na prethodna pitanja potvrdan ne bi se posle Laundža desio Kontrast. Malena nada probuđena presudom protiv Grada Novog Sada i države Srbije, makar i putem privatne tužbe, odavno se zagubila. Da nije tako ne bi pre nekoliko dana na neobezbeđenom autoputu kod Batajnice stradala petorica mladića. Kako stvari stoje, oni su mogli – da su stigli gde su naumili – poginuti u nekom novom Kontrastu. Prosta činjenica kaže da na putu nije bilo nikogada ih mladeilude upozori na opasnost i kazni za brzu vožnju. To je prvi posao države, sprečavanje nesreće na sve načine. Drugi je oštro kažnjavanje za propuste svih u lancu. Na koncu nije izlišno ni pitanje da li bi japanski ministar unutrašnjih poslova ostao na svom mestu da mu je u besmislenom požaru stradalo šestoro dece?