U nepuna dva meseca u Narodnom pozorištu Srbije dve priredbe; povodom Dana pobede nad fašizmom i iz levog rukava izvađenog Dana borca. Na prvoj se promalja, kako bi Duško Radosavljević kazao, jedini autentični fašista Srbije Dimitrije Ljotić, a na drugoj nema borca jer ne valjaju ni Josip Broz, ni Žikica Jovanović Španac, ni Koča Popović… Valja samo, kako bi premijerka Ana Brnabić svela stvar, krv.
Za svakoga sa iole istorijskog znanja, lišenog ideoloških predrasuda u meri u kojoj je to moguće, jasne su dve stvari; Ljotić, Nedić, Mihailović i plejada domoljuba, što bi rekli braća Hrvati, nisu ni zericu snage upotrebili da se bore protiv fašizma i nacizma koji je preplavio Jugoslaviju i Srbiju četrdesetih godina 20. veka. Oni su bili tek ordinarni antikomunisti, što je legitimno ideološko opredeljenje, ali nije legitimno kad vajni antikomunizam postane svirep do poziva za zatiranje. Za svakoga ko pomisli da su partizani bili ipak na pravoj strani. Pravde, borbe i istine.
Na istoričarima je da utvrde i odmere svačiju ulogu, svaku u krvi, da parafraziramo premijerku. Uključujući i komunističku u danima oslobađanja zemlje, a posebno nakon njih. Nije im lak posao posle decenija fabrikovanja i prekrajanja istorije – u kojima su neki zdušno pomagali! – ali to je ipak bio 20. vek i postoji dovoljno dokumenata o svim činima. No, na onima koji bi po prirodi angažmana trebalo da baštine po(r)uke najznačajnijeg perioda moderne istorije Srbije – ostavimo Nemanjiće i tobožnje kasnije srpske dinastije po strani, pa i sve Jugoslavije – nije da režiraju loše predstave. Još manje im je dano da igrokazima bez mere mire nepomirljivo i izjednačavaju žrtve i krivce, zločin i kaznu.
Da ne bude zablude, nisu samo ovi danas vladajući – teško nerazumljiv konglomerat svega i svačega – krivci. Krivi jesu, ali razgradnja, revizija istorije praćena rehabilitacijom dokazanih fašističkih potrčkala i zlikovaca nije počela čak ni u vreme njihove ranije crveno-crne koalicije, kad su Miloševićevi socijalisti vladali Šešeljevim radikalima, a radikali zatukavali partizane glogovim kocem. Pa ni u doba obrnute vladavine danas kad Vučićevi naprednjaci diriguju Dačićevim socijalistima, bez gloga, ali s mnogo kolaca. I dok im saslužuju ostali, od ostataka espeovaca Vuka Draškovića, preko Ljajićevih esdepeovaca, do nesumnjivih ultranacionalista koje u Vladi predstavlja Ratko Dmitrović…
Na nesreću Srbije, mnogo ih je za nabrajanje, ali problem je što se većina njih mogla nabrojati i u prethodne dve decenije i što je, zahvaljujući tzv. koalicionom kapacitetu, uspela da isposluje i rehabilitaciju onoga što se rehabilitovati ne može niti sme oprostiti. Još veća nesreća je što upravljači Srbijom neće da znaju šta su fašizam i nacizam jer čitavog života “koketiraju” s njim, poput aktuelnog predsednika, ili papagajski ponavljaju njegova gesla kao premijerka.
Ovih dana je iz drugih razloga aktuelna sintagma “autentično tumačenje” (zakona), porazna po svako demokratsko društvo. Ali još poraznije i dugoročno pogubnije od “autentičnog tumačenja” zakona je “autentično tumačenje” istorije. Na daskama koje tuđi život znače!