Staro sholastičko pitanje koliko anđela može da stane na vrh čiode muči i vašu hroničarku i otežava joj izbor teme. Da li su neprebrojni atentati na predsednika Srbije Aleksandra Vučića ono čime se valja baviti? Pri čemu je, za zaboravne i nesigurne, atentat POKUŠAJ ubistva javne ličnosti, pa je pokušaj atentata pleonazam, ne samo lingvistički. I u kakvoj je to vezi sa POKUŠAJEM obnove najpoznatijeg člana Krivičnog zakona počivše SFRJ 133? I ima li veze s nekažnjivošću političkog dela Kriznog štaba koji ne poštuje preporuke stručnog dela i improvizacijom dovodi u pitanje hiljade života? Sledstveno, ove sedmice i doktora Predraga Kona, Branislava Tiodorovića i Milanka Šeklera, ispred čijih kuća neki čudni ljudi teško prete zbog srpske smešne verzije kovid-propusnica?
No, pošto o povampirenju 133 možete čitati na 4. strani ovog broja, a o kovid-dilemama na stripu, ostaju atentati. Treba li naglašavati bez atentatora?
Dakle, premijerka Srbije Ana Brnabić je iznebuha, na prilično nemušt način, izvadila svoje “mislim” o tome da je planiran atentat tokom otvaranja spomenika Stefanu Nemanji. “Bilo je planirano ubistvo predsednika Vučića, a navodi o njegovom prisluškivanju i afera ‘Jovanjica’ su pokušaji državnog udara. Slažem se i sa onim što je izjavio predsednik IO SNS Darko Glišić, a to je da je planirana i fizička eliminacija predsednika Srbije. Ovo je samo bila uvertira u sve to. Planirano je dugo i detaljno, napravljene su paralelne strukture u okviru MUP, kao i kampanja u tajkunskim medijima koju su, po dogovoru, prenosili i mediji u regionu.”
Pred kamerama jedne televizije s nacionalnom frekvencijom premijerka je u tešku zaveru strpala deo policije i deo medija, ali i same javnosti koja se interesuje za tzv. slučaj “Jovanjica”. Bez iole dokaza i bez imena navodnih aktera, mada ona “zna”. E sad, kontroverzni spomenik Stefanu Nemanji otkriven je 28. januara ove godine. Prvoosumnjičeni u sudskom postupku za Jovanjicu Predrag Koluvija sa sadruzima uhapšen je sredinom novembra 2019; dele ih čitava 2020. i ponešto 2019. i 2021, pri čemu je prva optužnica potvrđena sredinom 2020, a druga dva meseca po otkrivanju spomenika. Doduše, onih sedmica je sve reaktivirano progonom policajaca koji su Koluviju hapsili i aferom “Hrkalović(-Stefanović)”…
No, nema optužnice za atentat, jedan u nizu ako je verovati SNS-u i njihovim medijima. Iako premijerka “zna”, a nije jedina, “znaju” i ministar Aleksandar Vulin i još pokoji čaušev čaušić. Pitanje, u slučaju ove vlasti retoričko, jeste da li je svoja saznanja premijerka podelila sa državnom tužiteljkom? Ako nije, zašto nije, a ako jeste, ima li istrage koja će ili potvrditi ili opovrgnuti to njihovo “znam”? Drugo pitanje, zna li premijerka da je u Srbiji već više državnika stradalo u atentatima, a od poslednjeg 12. marta 2003. na Zorana Đinđića Srbija se još nije oporavila? Zna li, napokon, premijerka da poigravanje sa atentatima i zaverama, kao u staroj skaski “eto vuka”, može da postane zastrašujuća stvarnost?
Ne zbog neimenovanih paralelnih struktura u MUP i tajkunskih medija koje targetira već zbog njih vernih koji sami, svesno ili nesvesno, crtaju metu svom vođi. Što licitiranjem prilika, što inspirisanjem mogućih atentatora! Možda se na vrh čiode može smestiti više anđela, a da nijedan ne strada, no na vrh kampanje nemoguće je ređati niz atentata bez teških posledica.