Glasanje na biračkim mestima na Kosovu tek sporadično je pominjano i u izjavama političkih lidera i u medijima, što je još jedna potvrda da su pokušaji da se Kosovo nametne kao jedna od važnijih predizbornih tema propali. To je nagoveštaj neopozivog učvršćivanja novog pristupa Beograda ka rešavanju kosovske krize, u čijem središtu nije beskompromisno insistiranje na formalnom srpskom suverenitetu nego nastojanje da se sačuvaju interesi Srbije i interesi Srba na samom Kosovu.
Beograd ne mora da prizna Kosovo, ali je potpuno izvesno da ne može da očekuje napredak u evrointegracijama sve dok srpske strukture na Kosovu u potpunosti ignorišu i Prištinu i međunarodnu zajednicu i Beograd. Drugim rečima, neprihvatljiva je situacija u kojoj i Srbija poziva na uklanjanje barikada sa puteva, a lokalne vlasti te pozive ignorišu, rizikujući oštriju konfrontaciju i sa međunarodnim snagama. Jasno je, dakle, da je radikalizam lokalnih srpskih vlasti, naročito na severu Kosova, ozbiljniji problem za Beograd nego za međunarodnu zajednicu i Srbija će morati da ga reši.
Ukoliko se predviđanja o koalicionoj vladi čiju okosnicu bi činile Demokratska stranka i Socijalistička partija Srbije obistine, srpske vlasti će imati idealnu priliku da povrate uticaj na strukture kosovskih Srba. Srpska radikalna stranka, koja među kosovskim Srbima ima dosta glasača, nije ušla u parlament i to će verovatno uticati na njen rejting na Kosovu. Druga na Kosovu uticajna partija, Demokratska stranka Srbije, drugi mandat za redom neće biti u izvršnoj vlasti, što će joj dodatno smanjiti manevarski prostor.
Uticaj radikalno orijentisanih stranaka i drugih centara moći među kosovskim Srbima i dalje ostaje snažan, ali je za očekivati da će nova vlada imati kapaciteta da ga suzbije. Jer sada, kada su izbori završeni, prostor za političku manipulaciju kosovskim pitanjem i položajem kosovskih Srba je smanjen, a izgledi za učvršćivanje pragmatičnijeg pristupa povećani. Vladajuće stranke više ne moraju da strahuju da će im donošenje i sprovođenje odluka koje nisu po volji radikalnim strujama ozbiljno ugroziti poziciju.
Neće biti nikakvo iznenađenje ukoliko u narednim mesecima usledi smena lokalnih vlasti i uvođenje „prinudne uprave“ u nekim od opština na severu Kosova u kojima dominiraju radikalno raspoložene struje. Deo tih struja su svakako i funkcioneri SPS-a, ali partiji Ivice Dačića ne ide u prilog da se situacija dalje zaoštrava, pa bi se moglo očekivati da se potrudi da nađe načina da njihovo ponašanje prilagodi novim zahtevima i novoj realnosti. U protivnom, ništa od evropske perspektive.
Možda najvažniji test za novi pristup Beograda su bili lokalni izbori. Radikalno orijentisane struje među kosovskim Srbima su ogorčene zbog toga što su se srpske vlasti povinovale zahtevu međunarodne zajednice da te izbore ne održe na Kosovu, ali nisu tim povodom preduzimali nikakve akcije, pa je ceo izborni proces protekao bez ikakvih incidenata. Lokalni izbori su održani u svega dve opštine, Zvečanu i Zubinom Potoku. Organizovale su ih same lokalne vlasti i malo je verovatno da Srbija prizna njihovu legitimnost.
Veliki izazov za srpske vlasti će biti da u novonastalim okolnostima obezbede minimum jedinstva različitih struja među kosovskim Srbima. Doskoro je glavna mantra bio stav da ne sme biti saradnje sa prištinskim vlastima, ali je praksa pokazala da je sa takvim pristupom na duži rok nemoguće organizovati svakodnevni život. Potrebno je, dakle, doći do nekog fleksibilnijeg rešenja koje će ljudima na terenu olakšati život, omogućiti pristup različitim fondovima i povećati izglede za zapošljavanje. Kosovski Srbi od „matice“ ne očekuju da ih uči patriotizmu, nego da im pomogne da opstanu.