Aktuelizacija ekologije i životne sredine dovela je do pokušaja i vlasti i opozicije da iskoriste te teme za ostvarivanje političkih ciljeva, a u njihovoj političkoj borbi ostaju zanemareni ekološki problemi. Koji pak imaju eksplozivni potencijal. Zato predsednik i njegova politička elita treba dobro da odmere efekte, kratkoročne i dugoročne, određenih odluka i postupaka. Ukoliko je jedina dobit ekonomska, a rezultat uništena životna sredina – to nije dobra odluka.
Građanima nije najbitniji ekonomski profit jer znaju da koliko god “zaradili”, ako se u međuvremenu uništi životno okruženje neće imati ni gde da potroše taj novac. Uostalom, iskustvo sa raznim političkim elitama u Srbiji naučilo ih je da su ti ekonomski efekti uvek bili samo u korist te “elite”, koja napuni džepove, a deca se leče SMS porukama. I to je glavni razlog protesta; borba ljudi za opstanak i budućnost dece.
Vlast ne sme da potceni građanina koji brine u kakvom će okruženju živeti njegova deca i šta će im ostaviti u amanet.
Ideološka opredeljenja su manje bitna, njih ekologija prevazilazi jer je to duboko ličan i emotivan odnos. I ako strategija vlasti bude ignorisanje građana čije će zdravlje biti ugroženo, izazvaće kontraefekat i podstaći i neodlučne da jasnije izraze svoje nezadovoljstvo. Ukoliko to ne žele, sva ministarstva će morati da reaguju i daju svoj doprinos u zaštiti životne sredine.
Očigledno je da se resorna ministarka Irena Vujović ne snalazi baš najbolje, njene reakcije se svode na prepričavanje predsednikovih izjava. Ako ostane na istom mestu, deo njenog posla moraće da preuzmu druga ministarstva, pre svega za poljoprivredu i za brigu o selu jer je to jedini način da se popuni “crna rupa” koju predstavlja Ministarstvo zaštite životne sredine.
Zbog olakih političkih kvalifikacija i nedostatka sadržajnog rada, problem može da eksplodira baš Vladi Srbije i “šefu” u lice, i zaista dobije drugačiji karakter i na kraju postane, kako ga već krste, politički.
Sa druge strane, građani koji protestuju ne mogu se poistovetiti sa opozicijom i bitno je da stranke to ne prenebregnu. Građani nisu “njihovi” i to nisu njihovi protesti. Čak veći deo građana veruje i da bi većina opozicionih lidera donela iste odluke po pitanju ekologije i pravdala ih na isti način – ekonomskom dobiti – kao što se i sada radi.
A čini se da opozicija to često zaboravlja. Utisak je i da bi svaki pokušaj nametanja političkih ciljeva doveo do gašenja protesta jer niko ne želi da bude iskorišćen. Slično se desilo tokom građanskih protesta u Beogradu – kada su političari stali na čelo kolone, ona je nestala.
Ljudima je dosta praznih priča i obećanja, naučili su da prepoznaju kad ih neko potcenjuje i koristi. Građanin je shvatio da u političko-ekološkom vihoru u Srbiji, kao što je rekao Ciceron, nikad neće zalutati ako prati prirodu kao vođu. Taj vođa neće biti ni opozicioni ni pripadnik trenutne vlasti.
Ko zna… Možda će epilog ekoloških problema biti da političari nauče da treba slušati i građane.