Neizvesnost je ogromna i niko ne može sa sigurnošću da predvidi posledice jedne ili druge odluke. Ukoliko se odluči na izlazak, što bi bio prvi slučaj od kada je EU (tada Evropska zajednica) nastala 1957. Rimskim ugovorom, proces bi kao i mnoštvo razvoda bio mukotrpan i komplikovan, sa mnogo neizvesnosti.
Ako odluči da ostane, što neka poslednja istraživanja javnog mnjenja, kao i kladionice (u Velikoj Britaniji nezanemarljiv aršin javnog raspoloženja) s velikom opreznošću predviđaju, procesi unutar EU, o tome koja joj i kakva budućnost predstoji, i te kako će biti dugotrajni i složeni. Ma kakav da je rezultat, biće veoma tesan i politički pejzaž VB će biti promenjen, kao i sama Evropa i transatlantski odnosi jer će SAD možda pre da se okrenu Nemačkoj kao glavnom partneru umesto Velikoj Britaniji.
U Velikoj Britaniji se ističe da je podeljenost ne samo po političkoj liniji nego, između ostalog, po geografskoj. Kaže se da će Škotska, Vels i London (sa ogromnim brojem glasača) izabrati da ostanu u EU, dok će ruralni delovi Engleske glasati za izlazak. Rezultat u četvrtak je na velikoj klackalici.
Takođe, ukoliko glas za izlazak pobedi preti vrlo mogući postepeni raspad Velike Britanije jer mnogi smatraju da će Škotska veoma brzo ponovo organizovati referendum o nezavisnosti od VB i tražiti članstvo u EU.
DUBOK EGZISTENCIJALNI STRAH: Ono što muči Engleze koji su za izlazak iz EU, a oni čine 84 odsto stanovništva UK, jeste nezadovoljstvo koje je prisutno u velikom delu zapadnog sveta, najšire uzev. Naime, svetska ekonomska i finansijska kriza je od 2008. naovamo stvorila veliku neizvesnost za sutrašnjicu u svakodnevnom životu ljudi. Nezaposleni se pitaju da li će ikada dobiti posao, oni koji imaju zaposlenje ne znaju koliko će ga dugo imati.
Pitanje je da li će se uopšte u ovom delu sveta vratiti stope privrednog rasta veće od 1-2 odsto. Kad se tome još doda da nove tehnologije omogućavaju da se već danas (u Evropi se procenjuje 55 odsto) radnih mesta zameni robotima ili digitalizacijom, nije čudno da se pojavio dubok egzistencijalni strah. On je golem od SAD (otud fenomen Donalda Trumpa) do Evrope, pa i u drugim delovima sveta. A svet je tesno povezan i svi zavise jedni od drugih, ma kakve razlike među njima bile.
Rastuća nejednakost i pad životnog standarda većine, dok se takozvana manjina (jedan odsto) sve više bogati, spojene sa dubokim nezadovoljstvom rukovodećom elitama, strukturama, stvorile su u mnogim zemljama želju da se okrenu sebi, podastrtom sindromom da se bude “svoj na svome” izolovanjem od sveta. Stopostotna suverenost država u današnjem svetu je iluzorna, otud je EU i stvorena kako bi kao mirovni politički projekat svojim ustanovama bila amortizer za sukobe, razlike u mišljenjima i viđenjima između zemalja koje imaju duboku istoriju razmirica i krvoprolića.
Geslo onih u VB koji su za izlazak je “Taking back control”, u slobodnom prevodu: povratiti kontrolu nad sopstvenim poslovima. Partija UKIP (Partija nezavisnosti Ujedinjenog Kraljevstva) i njen lider Najdžel Faraz (Nigel Farage) jesu perjanica pokreta za izlazak.
Za sve je kriv Brisel. Naime, ta slika da je“Brisel”, kao oličenje neke otuđene “centralne vlasti”, koja diktira sve i svja “jer smo prepustili dobar deo svoje suverenosti”, jeste pojednostavljena meta za sva nezadovoljstva građana u tim zemljama, koji dakle u okretanju sebi vide rešenje.
Zaraza takvog osećanja proširila se Evropom. Poslednje istraživanje javnog mnjenja ugledne američke fondacije Pju (Pew) o mnjenju u Evropi povodom EU pokazuje to nezadovoljstvo, odnosno nevericu u to da je ujedinjena Evropa kadra da reši njihove probleme.
Nije da nema razloga za kritiku načina na koji se EU suočila s finansijskom krizom, sa krizom evra, pa s mogućim ali do sada sprečenim izlaskom Grčke (Gregzitom), zatim sa izbegličkom krizom, podelama koje su unutar EU nastale zbog toga, ili sa ruskom aneksijom suverene teritorije Ukrajine.
STRAHOVI: Izbeglička, migrantska kriza posebno je zaoštrila sve opisane strahove. Strah od toga da će stranci zauzeti radna mesta, da će iscrpiti budžete za zdravstvo, školstvo, da će da “razvodne” identitet država, da će, još gore, učiniti da se identitet naroda promeni, izbriše.
Globalizacija sveta, opšta isprepletenost, i međuzavisnost sveta u trgovinskom, finansijskom i svakom drugom pogledu dovela je do velikih promena, stvorila dobitnike i gubitnike u samim zemljama, a ekonomska kriza samo uveličava te fenomene. Pitanje je šta bi bilo da, recimo, Kina nema privredni rast od sedam odsto, da velike zemlje ne mogu da izvoze svoje proizvode i uvoze tamo proizvedene.
Ono što se dešava u VB, gde su uzavrele strasti, događa se i na drugim mestima, državama sa rastom desnih i levih populističkih i lidera, koji nude jednostavna, iluzorna rešenja. Tradicionalne partije gube tlo pod nogama, te se menja politički pejzaž u svakoj zemlji i strepi od mogućnosti dolaska tih stranaka na vlast, a u SAD od moguće, mada malo verovatne, pobede Trampa na predsedničkim izborima u novembru ove godine.
U VB se, na primer, ne preza od najradikalnijih izjava, poput one vodećeg konzervativnog političara Borisa Džonsona (Johnson) koji se opredelio za izlazak i izjavio da EU hoće da postigne ono u čemu Napoleon i Hitler nisu uspeli, naime da pokori Evropu.
Ubistvo Džo Koks (Joe Cox), poslanice britanskog parlamenta, protekle nedelje bilo je strašna kulminacija te uzavrelosti i izazvalo ogromno gnušanje ne samo u Velikoj Britaniji. Kampanja dve strane, za i protiv članstva u EU, bila je privremeno suspendovana. Premijer Dejvid Kameron (David Cameron) i vođa opozicione Laburističke stranke Džeremi Korbin (Jeremy Corbyn) zajedno su stajali da odaju počast mladoj uzlaznoj političarki koja se zalagala za ostanak zemlje u EU.
Povela se pritom neposredno nakon njenog ubistva velika rasprava o tome koliko su političari, pa i novinari, svojom žučnom i često neprimerenom retorikom, grubim rečima, spuštanjem rasprave na niske emocionalne grane, doprineli da se zatruje opšta atmosfera u javnom mnjenju. Ta atmosfera koja je pokrenula ubicu i koji je u trenutku kada je pucao rekao “Britanija na prvom mestu”, a potom u sudnici na pitanje kako se zove odgovorio: “Smrt izdajnicima, sloboda Britaniji”.
Foto: PixaBay
SVI BRINU ZA REZULTAT BREGZITA: Nema ko nije progovorio u Evropi i svetu o tome kako gleda na ovaj referendum, na ovaj istorijski, tektonski momenat.
Donald Tusk, predsednik Saveta Evropske unije, po ko zna koji put je govorio o ovom pitanju i rekao da “preklinje Britance da ostanu u EU”. On je takođe izrazio bojazan “da bi ovo mogla da bude prva etapa dezintegracije EU” ukoliko se birači VB odluče na izlazak i da bi neprijatelji EU jedva dočekali da tom prilikom otvore šampanjac. Naime, da slave oslabljenu EU. Čak je pre nekoliko dana izjavio, možda preterano, da je ovo možda početak kraja zapadne civilizacije.
Povodom stogodišnjice bitke na Verdenu (Verdun) 1916. godine, gde je poginulo 800.000 Francuza i Nemaca, nemačka kancelarka Angela Merkel, predsednik Francuske Fransoa Oland (Hollande), kao i predsednik Komisije EU Žan Klod Junker (Juncker) okupili su se da se između ostalog svi podsetimo zašto je nastala EU posle ogromnih krvoprolića u Prvom i Drugom svetskom ratu i zašto je i danas, uprkos svim problemima, ona i dalje ključna tvorevina za mir i stabilnost u Evropi.
Američki predsednik Obama takođe se uključio potegavši u aprilu put Britanije da ubedi glasače i lidere VB da ostanu u EU. Došao je u London da kaže koliko je važno da VB ostane jedna od ključnih članica EU, da snažna Evropa samo povećava ulogu globalnog liderstva VB. Naglasio je da naravno britanski glasači sami odlučuju o svojoj sudbini, a ne on, ali se nije ustezao da kao prijatelj podeli svoja razmišljanja na temu referenduma i da, dakle, jasno kaže šta misli. Čak je rekao da ukoliko odluči da izađe, VB će otići “na kraj reda” kada je reč o pregovaranju o privrednim odnosima sa SAD. Zbog stabilnosti transatlantskog odnosa u bezbednosnom i privrednom smislu bitno je da VB ostane, tu je već pune 43 godine.
Posle Londona, Obama je otišao u Nemačku na Hanoverski sajam, gde je održao govor Evropljanima. Došao je u “srce Evrope”, kako je rekao, da kaže da je svetu potrebna jaka, prosperitetna, demokratska i ujedinjena Evropa, pa je podvukao: “Možda je potrebno da dođe stranac poput mene, neko ko nije Evropljanin, da vas podseti na veličinu onoga što ste u Evropi postigli” – naime, na ujedinjenje Evrope u EU. Usredsredio se, zapravo, u slobodnom prevodu na to da Evropa treba da odoli glasu sirena koje govore bolje je biti “svoj na svome” nego zajedno u EU.
Ni Kina nije ostala nema. U tekstu u jednom od zvaničnih kineskih glasila Global Times iz Šangaja izričito se kaže da bi Kina volela da vidi “ujedinjenu i jaku” EU, koja bi “povratila staru slavu i uticaj… pre negoli krhku oslabljenu EU, što bi bio slučaj nakon Bregzita”. Takođe se kaže da kineske političke elite (dakle vrhovne vlasti Kine) “strepe od mogućih političkih posledica” glasa za napuštanje EU.
Najveće udruženje privrednika Indije takođe se jasno oglasilo da ne gledaju povoljno na mogući izlazak VB iz EU jer bi to štetilo privrednim odnosima.
Čak je Mađarski premijer Viktor Orban juče u britanskom dnevniku Dejli mejl (Daily Mail) objavio oglas na celoj stranici ubeđujući Britance da ostanu u EU.
Jedan glas nedostaje u ovoj međunarodnoj gotovo potpunoj jednoglasnosti u tome da Evropa treba da ostane ujedinjena, a to je glas predsednika Rusije Vladimira Putina. On tim povodom ništa nije rekao i mnogo je spekulacija o tome šta to ćutanje zapravo znači.
U EU je sve stalo, čeka se ishod referenduma u četvrtak uveče, kad ovaj broj Novog magazina već bude u rukama čitalaca. Savet predsednika i predsednika vlada EU sastaće se 28-29. juna u Briselu da bi raspravio o posledicama jedne ili druge odluke britanskih birača.
Ma kakav ishod bio, Evropa, EU, transatlantski odnosi neće biti isti. EU će morati da se suoči s posledicama. Pitanje je dezintegracija EU ili novo produbljenje i jačanje ustanova EU uz pomoć jačanja fiskalnih i monetarnih pravila oko evrozone.
Francuska i Nemačka, kao zemlje okosnice EU, već su u nekoliko navrata jasno rekle da će sve učiniti da EU ne krene putem raspada nego suprotnim pravcem, i to reformama koje će mnogo odlučnije nastojati da odgovore na mnoge izazove s kojima se građani i EU suočavaju, a sve u nadolazećoj godini parlamentarnih izbora u Francuskoj i Nemačkoj, uz stalne pretnje novog talasa izbeglica.
Neophodni su odlučnost i istrajnost da se prevaziđe ova dosad najveća kriza i najveći izazov pred kojim se EU našla. Državništvo u svakoj pojedinačnoj zemlji, koje su većma suočene sa teškim privrednim izazovima, neophodno je, kao i na nivou Evrope.
Gde smo tu mi, posle katastrofe devedesetih i mukotrpnog puta da se vratimo na staze koje će nas učiniti dostojnim, odgovornim evropskim partnerom (kao što smo pokazali u izbegličkoj krizi). Ključno je da pokažemo da su demokratsko-reformska obećanja stvarna i da ćemo stvarati zemlju gde je vladavina prava iznad svega ostalog, da ćemo raditi u sopstvenom interesu stvaranja uređenog društva i države, a znamo koji su i koliki izazovi. Talasi Bregzita će i nas pogoditi, u to ne treba sumnjati.