One su plemenito ponuđene susedima, migrantima i strancima, kad već tri četvrtine stanovnika Srbije nije prijavljeno za vakcinaciju. U takvoj situaciji problem je politički i tiče se usmeravanja ponašanja velikog dela populacije kako bi se obezbedila dobrobit za celu populaciju. Takva vrsta problema se u političkim naukama naziva problem kolektivnog delanja. Njegova specifičnost je što ljudi ne mogu sami da usaglase svoje delanje nego im treba pomoć neke više instance, poput šefa na poslu ili izvršne vlasti u javnoj sferi.
Dva aspekta ovog problema najviše dolaze do izražaja u kontekstu vakcinacije – uveravanje i koordinacija. Ukratko, treba uveriti ljude da je vakcina delotvorna, bezbedna i korisna i treba organizovati vakcinaciju tako da najveći deo populacije primi vakcinu u roku od nekoliko meseci kako bi istovremeno stekao imunitet i sprečio širenje virusa. Može da zvuči trivijalno i jednostavno, međutim, ovakve probleme nije lako rešiti u praksi. Nije lako ni kada su u pitanju značajno manje kontroverzna pitanja koja treba da reši mnogo manji broj ljudi, a kamoli pandemija kakve nema u živom sećanju.
Na primer, pozovete društvo u goste na proslavu rođendana (e, snovi pusti…) s planom da kasnije zajedno izađete u grad. Kakva je šansa da ćete uspeti svi zajedno da izađete na isto mesto? Neko neće narodnjake, neko da pleše, neko ne voli Balaševića, neko se već napio, pa mu nije ni do čega, neko je prosto smarač, a neko je hteo da ide, ali sad više neće jer mu je dosta svega. Što više ljudi, više ćudi i uverenja, pa koordinacija i uveravanje postaju komplikovaniji.
Slično se dešava s vakcinacijom u Srbiji, samo što je, za razliku od rođendana, ulog ekstremno visok. U pitanju su ljudski životi. Ipak, problem je u suštini isti. Ljudi ne mogu da koordiniraju svoje ponašanje jer imaju različita uverenja. Nažalost, predstavnici vlasti u Srbiji se ne bave ovim problemom. Ne trude se nas uvere da treba da se vakcinišemo niti nas podstiču na taj čin. Tako naši problemi uveravanja i koordinacije postaju smrtonosni.
Opet nažalost, veliki deo populacije nije svestan opasnosti, na različitim nivoima. Neki ne veruju da virus postoji. Neki ne veruju da je opasan. Neki su ga preležali, pa misle da su sada bezbedni. Neki misle da vakcine ubijaju i slično. Zavaravaju se na različite načine i grčevito brane svoja uverenja. Ipak, i naučnici i događaji iz sveta govore drugačije.
Mutacije virusa čine da on postaje sve opasniji, a na tu opasnost, kap ni na korisnost vakcina ne skreće se pažnja ljudi u Srbiji. Britanski soj virusa se brže širi, a postoje i nalazi da je smrtonosniji. Varijanta otkrivena u Južnoafričkoj Republici je takva da na nju ne deluju neke od vakcina, pa se zaražava veći deo populacije. Brazilska varijanta je najopasnija jer izgleda da je imuna na antitela koja stvore ljudi koji su već preležali koronu. Čitavi gradovi koji su bili pogođeni u prvom talasu potamanjeni su novim sojem virusa. U Brazilu je od korone već umrlo preko 300.000 ljudi, a ovih dana umire više od 130 ljudi svakog sata! Povrh toga, ko zna kakve su mutacije nastale u delovima sveta koji imaju još manje resursa da prate mutacije i suzbijaju širenje virusa? Ko zna kakve će tek nastati?
Sve ovo pišem da bih pokazao kako je trenutna situacija u kojoj nam je u redu da se četvrtina populacije vakciniše, a ostali i ne moraju, neodrživa. Zato je ovo naposletku političko pitanje. Doktori rade sve što mogu. Naučnici su osmislili vakcine. Pare su potrošene, vakcine su naručene. Svako od nas, koliko može, ubeđuje ljude oko sebe da se vakcinišu. To sve očigledno nije dovoljno. Ljudi ne mogu sami da reše probleme uveravanja i koordinacije kad treba uveravati i koordinirati ponašanje više miliona ljudi. To mora da radi država.
Nažalost, šef naše države predsednik Aleksandar Vučić uporno laže o tome kada će se vakcinisati. Stalno obećava i najavljuje vakcinaciju, pa onda smišlja nove razloge zašto to nije uradio. Džaba su se vakcinisali ostali predstavnici vlasti kad je stvorena atmosfera kao da jedini on zna šta treba da se radi i da samo njemu treba da se veruje, a on neće da se vakciniše. Time šalje poruku svojim pristalicama da ni oni ne treba to da rade i da je u redu što to ne rade. Nažalost, poistovećivanje s predsednikom po pitanju vakcinacije je đavolja rabota. Ako se on zarazi, dobiće najbolju negu i pomoć koja se može dobiti u ovom delu sveta.
Sa druge strane, prosečan pristalica će dobiti višesatna čekanja po covid-ambulantama i trijažnim centrima nadajući se da će dobiti mesto za bolničko lečenje, a mesta skoro da više nema. To je lekcija koju su od bivšeg predsednika SAD Donalda Trampa naučili njegovi sledbenici.
Naposletku, svako od nas može da pomogne sebi i prijavi se za vakcinaciju, ali ne možemo da od stradanja spasemo sugrađane, komšije i članove porodica koji imaju svoja pogrešna uverenja o virusu i vakcinaciji. Taj deo posla da uvere, podstaknu i motivišu ljude da se vakcinišu i koordiniraju vakcinaciju ostaje predsedniku i njegovoj sviti. Bez snažnih napora u tom pravcu biće vitalno ugroženi svi koji se nisu vakcinisali, a širenjem novih sojeva i mi koji smo se vakcinisali. U tom slučaju će sve biti uzalud, i policijski časovi, i onlajn nastava, i hvalospevi zbog bravurozne nabavke vakcina. Utakmica još nije završena i krajnje je vreme da se glavni igrač dozove pameti i pomogne nam da zajedno prebrodimo ovu pandemiju sa što manje žrtava.
BiografijaIvan Stanojević je doktor političkih nauka. Radi na Fakultetu političkih nauka, gde predaje Savremenu političku ekonomiju. Bavi se institucijama i problemima kolektivnog delanja.