Zdrav razum je vladarevu hirovitost protumačio kao uvredu i lavina pobune je krenula.
Istina, u početku je delovalo da će Srbija još jednom podviti rep pred batinom ćudljivog gospodara.
Dvorjani raspoređeni na ključna mesta državnih institucija svojski su se potrudili da ne urade ništa od onoga za šta su plaćeni.
Mediji su se postarali da tako iskrive stvarnost da je širokim narodnim masama ostalo samo da zaključe kako se sa sudbinom valja što pre pomiriti: „predsednik dao – predsednik uzeo“. Šta se tu može?
Činilo se da je država još jednom jasno poručila građanima da može da ih prezire bez kraja i konca, da je istina i logika nimalo ne obavezuju, a da onaj ko drugačije kaže kleveće i laže. Izgledalo je kao da će nesrećna nadstrešnica stati uz dugi red afera poput „misterioznog bagera u Hercegovačkoj“, „snimka sa naplatne rampe“, „Krušika“, „polja marihuane u Jovanjici“, „ubistva u policijskoj stanici u Boru“, kojima se vlast građanima već odavno ruga.
No, onda se desila pobuna.
Naivna studenska omladina, poput onog derana iz bajke, nije bila u stanju da ne primeti da je vladar go, a uz to lakomislen i osion.
Šta je neobično u tome da se traži odgovornost za krivce, mislila je naivna omladina i ne shvatajući u šta se upušta.
Niko im nije rekao da predsednik najviše voli da ima neprijatelje sa kojima će da ratuje, da je u političara upravo izrastao iz radikalske strasti prema sukobima, a da mu je najmoćnije oružje mržnja koju tako lepo ume da zaseje da iz nje nikne prvoklasno zlo.
Upravo se u ratno doba gospodar otisnuo u političke vode. U ta strašna vremena kada su etičke vrednosti padale kao mecima pogođene i kada su radikalna stranka i njen šef jezikom mržnje razarali politički život zemlje, današnji gospodar Srbije se uzdizao u političke visine.
Radikalska škola banalnog shvatanja istorije uči da je sukob bolji od kompromisa. Mržnja je bolja od trpeljivosti, a politika „zavadi pa vladaj“ isplativija od dosadnog nadmudrivanja zapadnih demokrata koje je ismevao vojvoda od zarđale kašike.
Nema sumnje da je Predsednik bio najbolji đak ove škole te da će se još jednom poslužiti mržnjom kao najsigurnijom polugom da osigura vlast.
Posle crnogorskog referenduma je izgledalo da je bleskasta kampanja podsmeha, ruganja i uvreda koju su politički stratezi iz Beograda upućivali crnogorskim biračima samo doprinela da sedeo biračkog tela opredeli za nezavisnost.
Sa nezavisnošću koju je posredno stekla, činilo se da je Srbija izgubila i poslednjeg spoljnog neprijatelja. Mržnja će, verovalo se, ostati tek deo radikalskog folklora i javljati samo u emisijama u kojima će vladajući TV analitičari sa gnevom pričati o Kosovu, Bosni, Crnoj Gori, Hrvatskoj, EU ili USA…
Kao da se zlu nazirao kraj.
Činilo se da će u političkoj komunikaciji govor mržnje vremenom sasvim nestati.
No, to bajkovito vreme je trajalo samo do prvih političkih kriza.
Vlast koja očigledno ne ume da rešava ozbiljne probleme u zemlji ponovo se latila onoga što joj je donosilo glasove u vremenima kada su građani Srbije (a još više građani okolnih republika) stradali.
Ponovo gospodar u neprijateljskom delovanju nalazi razloge zbog kojih Srbija nikako da se odlepi sa dna Evrope na kome se u siromaštvu utrkuje sa Moldavijom, Albanijom, Severnom Makedonijom i Bosnom.
Govor mržnje je vratio zemlju u devedesete kada su sveti ratnici bili u modi i kada su ubice blagosiljale i crkva i policija.
No, od tada se mnogo toga ipak promenilo.
Danas jedna strana, kao što su to studenti uspeli da urade u Novom Pazaru, nastoji da ponovo povrati ideju ljubavi i tolerancije, dok druga strana, na čijoj su novac i sila, radi na zavadi.
Linija dobra i zla kao osnovne podele u društvu nikada nije bila oštrija.
Čak ni najostrašćeniji nacionalisti ne mogu a da ne primete kako danas jedni Srbi druge Srbe smatraju takvim neprijateljima da za njih, za sada samo u pogrdnom govoru, nema milosti. Predsednik čašćava neistomišljenike najružnijim rečima a nasilja je na ulicama svakoga dana sve više.
Ideologija se nije promenila već se promenio samo okvir zemlje.
Naravno, bagru batinaša i ubica je moguće naći svuda pa i u Srbiji. Uz saradnju policije i doušnika vlast novcem blagosilja navijače i obijače trafika da tuku i prete građanima Srbije.
Sreća je da se istorija ne ponavlja uvek na isti način inače bi se već mogao predvideti dan kada će pasti prve žrtve i građanski rat u Srbiji postati nalik onom bosanskom iz devedesetih godina. Zluradi primećuju kako bi rat hteo da se vrati kući.
Države koja bi trebalo da tako nešto spreči već mesecima nema i veliko je pitanje da li će se u krugovima tužilaštva i policije probuditi svest o samoodržanju.
Ušli smo u doba trke sa vremenom i to sa igračima kako u vlasti tako i u najširoj opoziciji koji su više puta kada je bila potrebna mudrost pokazivali neumešnost.
Pitanje je i da li će se kod većine građana Srbije svest probuditi pre nego što na ovu zemlju padne mrak?
Neki su klonuli duhom i traže opravdanje za neuspeh zemlje u mentalitetu, istoriji, zaverama i radu tajnih policija…
Srećom ima i mnogo onih koji promišljaju kako se izboriti sa silom na mudar i na miran način.
Ivan Srdanović (Beograd, 1959) je pisac i fotograf. Objavio zbirke pripovedaka „Izabrana dela“ i „Čitanka za drugi razred brzog voza“, a zatim romane „Oko vrha“, „Vetrogonci“, „Zumuru“, „Vesele avanture kritičara izmišljenih knjiga“, „Poljubac Sunca“, „Zar je to ljubav?“, „Beogradski patrioti“. Priredio „Legende i predanja Durmitoraca“ kao i „Partizanski dnevnik Teja Kosorića“. Uporno traga za načinima da se podsmehom suprotstavi kreatorima društva straha i mržnje. Živi u Beogradu i Žabljaku.