Samjuel Džonson je jednom pisao o “izvrsnoj koncentraciji misli” koja rezultira neodlučnošću. Tako bi evropski lideri trebalo da se osećaju nakon Bregzita. Kako se stvarnost britanskog odlaska iz Evropske unije prihvata, političari su primorani da razmišljanja koncentrišu na neke neizvesne i uznemirujuće reperkusije.
Uprkos jasnoj podršci za izlazak, uticaj Bregzita i na Britaniju i na Evropsku uniju je dvosmislen. Još nije jasno kada i kako će se dogoditi izlazak. Teško je ne pevušiti stih Iglsa: “Možeš se odjaviti kad god hoćeš, ali nikada ne možeš otići”.
Britanci su se odjavili, ali ne žure da odu. Osećaj koji traje nakon glasanja čini se više kao žaljenje nego kao odlučnost. Evroskeptični lideri na Kontinentu mogu žuriti s tvrdnjom da istorija menja kurs, ali nedavne ankete i rezultat španskih parlamentarnih izbora sugerišu da Bregzit više plaši nego što inspiriše i da je moguće da iz tog vrtloga više profitira proevropski mainstrim nego antievropski ekstrem.
BREGZIT PRETI RASPADOM ZEMLJE: Ono što je zabrinjavajuće u postbregzit Evropi nije samo stanje emocija već i stanje argumenata. Debata je na neki način sudar dve nostalgije između dva kampa koji ne žele ništa više nego da uskoče u vremensku mašinu. Suverenisti, koje predstavljaju populističke partije na Zapadu i nekoliko vlada na Istoku, pate za kasnim 19. i ranim 20. vekom, zlatnom erom nacionalnih država (ako je takva era zaista postojala za male evropske zemlje), kad su vlade čuvale njihove granice, rukovodile ekonomijama i sprovodile socijalnu koheziju. Suprotno tome, federalisti su, zaposleni u centru skupih evropskih institucija, sanjali o Sjedinjenim Državama Evrope i fantazirali o povratku u devedesete, pre eura, pre istočne ekspanzije, kad je Evropska unija bila manja, mudrija, prosperitetnija i isključivo zapadnjačka – i teško da je iko dovodio u pitanje viziju “zauvek zatvorene Unije”.
Ali, ako vremenske mašine dobro izgledaju u literaturi, obično dovode do loše politike. Teško da Bregzit vodi Britaniju nazad u vreme klasične nacionalne države; pre će biti da preti raspadu same države. Ako Škotska odluči da napusti Britaniju, kampanja za izlazak iz EU može se ponositi ne samo raspadom Evrope već i ukidanjem Britanije. Nakon kolapsa britanskog partijskog sistema u kojem su obe glavne stranke iskusile lidersku i identitetsku krizu zbog desničarskog populističkog bunta, lako je zapitati se može li se to isto dogoditi na čitavom kontinentu: ako se Unija raspadne, liberalna demokratija brzo može slediti taj put.
Takođe je lako preuveličati svetlu stranu Bregzita. Da, ankete nagoveštavaju obnovljeni proevropski osećaj na kontinentu, ali je zabluda verovanje da Bregzit signalizira “federalistički trenutak”. U praksi, taj trenutak znači konsolidaciju moći na zapadu, dok istok i jug ostaju politički izolovani i smireni – ili da neliberalni zaokret u zemljama kao što su Poljska i Mađarska može biti obuzdan.
VIŠE EVROPE JE MANJE BRISELA: Takvo viđenje je ponižavajuće – centralnoevropska društva u celini ostaju najviše proevropska – i lak način da se zaboravi da rast populizma nije isključivo centralnoevropska pojava. Zapravo, san o “dve Evrope” može voditi do nepostojanja Evrope. U kontekstu rasprostranjene ozlojeđenosti zbog koncentracije dodatne moći u Evropskoj komisiji, reciklaža federalističkog sna iz 80-ih i ranih 90-ih može isprovocirati snažan povratni efekat dovoljan da uništi Uniju. Važno je zapamtiti da elite na kontinentu nisu sinhronizovane. Devet od 10 ekonomista i devet od 10 javnih ličnosti vodili su kampanju za ostanak Britanije u Evropskoj uniji, ali se većina glasača opredelila za izlazak.
Više Evrope može značiti samo manje Brisela. Činjenica da je najstarija evropska demokratija glasala da napusti Uniju i osigura sopstveno upravljanje posebno je opasna jer se nepoverljivi politički establišmenti mogu prikloniti federalističkom rešenju. Što je još komplikovanije, populističke partije su deo vladajućih koalicija u trećini zemalja članica EU. Jasno je da populističke partije krajnje levice i krajnje desnice nisu samo stranke protesta koje će nestati u narednom izbornom ciklusu. One ne predstavljaju raspoloženje, one manifestuju trend, tako da je nada da Evropska unija može biti sačuvana reciklažom starih ideja iz Brisela opasna iluzija.
To je posebno važno imati na umu kada 18 zemalja članica uvodi 34 referenduma u vezi sa Unijom. Insistiranje da budućnost Evropske unije treba da bude odlučena na referendumu, a ne u parlamentu, jeste ono što ujedinjuje populiste u oba ekstrema. Oni glasačko telo vide kao suverena u čijem rečniku postoje samo – da i ne.
Priča se da je nakon pada Berlinskog zida cenjeni britanski diplomata Robert Kuper, šef Odeljenja za planiranje Forin ofisa, napravio specijalni pečat – OBE (Overtaken By Events – prestignuto događajima). Kuper je od kolega tražio da prođu sva postojeća dokumenta i stave OBE pečat gde god je to odgovarajuće.
Evropski lideri bi mogli naći inspiraciju u Kuperu i OBE pečatu ne samo u vezi sa aspiracijom za nekim stilom suverena iz 19. veka, liberalnoj nacionalnoj državi, već i u vezi sa svakom fantazijom o federalizmu iz 80-ih. Budućnost Evrope se ne može naći u prošlosti – i evropski lideri tu budućnost treba da počnu da ispisuju danas.
*Ivan Krastev je predsednik Centra za liberalne strategije, stalni član Instituta za humane nauke u Beču i autor komentara
Браво за коменмтара !