Ali koliko smo razmišljali o zdravlju pre nesrećnih okolnosti koje su nas zadesile u martu 2020? Jesmo li bili toliko pažljivi i mislili na zdravlje, prvenstveno sopstveno, a onda i dragih ljudi? Odgovor je, nažalost, ne mnogo. I pri tome uopšte (ili bar isključivo) ne mislim na pojam telesnog ili fizičkog zdravlja.
Ugroženo nam je mentalno zdravlje, možda i prva odstupnica pre ugrožavanja fizičkog zdravlja. Ugroženo je atmosferom u kojoj živimo, događajima kojima smo svedoci, životom u kojem je vrhunac uspeha preživljavanje od meseca do meseca, s tananom šansom za odlazak na sedam dana odmora uz pun frižider.
Zato bismo mogli da iskoristimo jedinstveni trenutak u novijoj istoriji Srbije u kojem većina oseća i vidi probleme u sopstvenom i zajedničkom životu, i povedemo više računa o mentalnom zdravlju kompletnog društva. Ta briga podrazumeva zdraviji razgovor s komšijama, zdravije i smislenije parlamentarne rasprave, zdrave zakone i pravila, zdravije poštovanje istih, pa onda da svaka stambena zgrada bude zdrava, a ne da urušimo staru kako bismo zazidali novu, al’ bolesnu, zdraviju komunikaciju s kolegama, supružnicima, prijateljima, bez nasilja, mobinga, straha i zlostavljanja, bilo da smo učitelji, đaci, instruktori glume, glumci, autori kvalitetnih serija od najvišeg nacionalnog, kulturnog značaja, kulturni radnici ili, prosto, i što je i najbitnije – građani Srbije. Dakle, iskrena želja da svi budemo stvarno zdravi.
Bez toga teško možemo i sami, a i naši bližnji, biti u redu. Kao i svaka druga borba, i ona za zdravlje je duga, teška, izazovna, ali kad je dobijemo, shvatimo koliko je bitna. I onda će nam zdravlje zasigurno biti dobro. I najvažnije. Ali samo ako svi budemo zdravi.
„Zdravi smo koliko su naše ideje humanističke“, rekao je Kurt Vonegat, jedan od najvećih američkih, a i svetskih pisaca druge polovine 20. veka, autor jednog od najboljih posttraumatskih romana o ratu, „Klanica pet“. Pošto smo, evo već tridesetak godina, u posttraumatskom društvu, vreme je da izađemo iz njega.
Odlučnim koracima.