Ja se, evo, pitam (ne samo povodom prošle godine) koliko se vreme promenilo? Odnosno, u kom vremenu trenutno živimo? Ili bolje rečeno – da li se epoha ovog trenutka naših života suštinski razlikuje od epohe pre 10, 20 ili 30 godina? Ne idem dalje u prošlost jer tada nisam bio dovoljno (samo)svestan za donošenje zaključaka.
Cenim da nam je (gotovo) svima jasno da se istorija ponavlja. Ova tvrdnja je, naravno, postala opšte mesto, „doktrinom večnog povratka“ bavili su se i Hajne i Niče, stotinjak i više godina pre njih i nama blizak Ruđer Bošković. Hajde da uzmemo to kao činjenicu – stvari se ponavljaju, svako doba mora imati ciklus rasta, pa pada, tehnologija se menja, ljudi menjaju pristup životu, olakšane su mnoge svakodnevne stvari koje su zahtevale napor ili pak ozbiljnije istraživanje. A sada su na jedan klik od nas. No kojeg vremena bi trebalo da se plašimo – novog ili starog? Ili nas uznemirava činjenica cikličnih istorijskih povrataka?
Preneseno na našu nadasve simpatičnu socijalnu-društveno-političku situaciju, imamo utisak da se ništa nije promenilo. Sem tehnologije. Elektronske. Tehnologija međuljudskih odnosa ostaje ista. Ma ko bio vladalac ili podanik. Glavno pitanje jeste – koliko smo se, upoznati sa činjenicom da se ništa nije promenilo i da iznova živimo život, a s njim i neprestane krize poslednjih 35 godina, ohrabrili. Rekao bih da jesmo. Ili smo barem na tom putu.
Realno, već smo videli sve što nam se dešava. Nepoznanica nema. Ne bi trebalo da bude ni straha. Ne treba nam još jedan novi ciklus prošlog, starog vremena, parola, zabluda. Istorija će se ponavljati, to znamo, ali život neće.
Ispred onih koji žele da uče, pevaju, grade, ruše, stoje građani koji žele da žive. Zato, u novoj 2026. godini, posle silnih introspekcija, trebalo bi da živimo. Stvarno živimo sa svim lepim i ružnim emocijama, svim problemima i uspesima. A za taj – normalan život – treba hrabrosti, a s njom i borbe. Onda će i staro vreme postati novo jer smo se izborili za njega. Srećna nova godina i sve najbolje!