Šta je srpska kulturna politika u 21. veku? Pitanje „od milion dolara“ i to ne samo za 21. već i za prethodne vekove i istorijske okolnosti da kultura iole nešto vredi u Srbiji. Poslednji put kada je vredela i kada su ovi prostori imali planiranu kulturnu politiku „socijalizam s ljudskim likom“ koji je, paradoksalno, pokušavao da nađe zloglasni Edvard Kardelj. Ma šta neko mislio o nedostatku političkog pluralizma u Jugoslaviji kulturna politika beše više nego jasna: osnivanje savremenih kulturnih institucija po uzoru na zapadnu Evropu (Bitef, Muzej savremene umetnosti, Fest) koje su, gle čuda, ostale najkvalitetniji izdanci srpske kulture i u ova, uslovno ih imenujmo, pluralistička vremena. Dakle, sve ono što je nastalo u vreme pre samostalnosti označavano pridevom „srpski“ ali teško da je tadašnja kulturna politika naginjala nacionalnom imenovanju stvari. Sve to nam, već u uvodu problematike pitanja, daje odgovor da kulturne politike nema. Nezgodna situacija, mora se priznati.
Ali vratimo se na sam naslov, odnosno pitanje i posmatrajmo ga iz sadašnje perspektive, a ne iz sigurne pozicije vage kojom je Josip Broz Tito upravljao tokom Hladnog rata – šta su današnji („savremeni“ je prejak izraz) primeri kulturne politike? Sem obnavljanja socijalističke ostavštine koja ispade najkvalitetniji deo srpske kulture i neprekidne politizacije crkvenih, srednjovekovnih i nacionalnih spomenika, a ovaj mod se obično uključuje kada su drugi interesi u pitanju, politike nema. Pardon, ima je, ali samo u svrhu politizacije određenih pitanja pa je poslednjih nedelja pitanje kulturne politike otišlo na sakralni teren i to u sred već pomenutog 21. veka – Srbi i Crnogorci, u sjajnom maniru od pre 30 godina, takmiče ko je „narod najstariji“ potirući sve one bljuzgave floskule o „dva oka u glavi“ i dokazujući da glava (a često i oka) nije ni bilo. Ili je, prosto, punjena slamom.
Kulturne politike nema bez kulturne akcije. I obrnuto. I ove aktuelne, inspiracije za tekst koji čitate i sve druge. Kulturna akcija ne podrazumeva samo borbu za kulturni identitet već angažovanje individualca, građanina, kako bi bio kreativan, originalan i autentičan. Da bi se to desilo postoji kulturna politika – ona usmerava kulturu u okviru države ili institucija sa jasno određenim ciljevima, prioritetima i instrumentima kako bi građani (ili narod) bili osnaženi za akciju. Samo tako ćemo, sem manastira, Njegoša, Vuka (koji je, uzgred, imao jasno postavljenu kulturnu politiku i njene ciljeve, ali to beše vreme romantizma) i slavnih slikara ostaviti nešto narednim pokolenjima. Sa aktuelnom situacijom – teško!