No pustimo se globalnih i kolektivnih kretanja koja nas, i ovako i onako, pogađaju u preteranoj meri. Gde je tu pozicija individue i njeno mesto? Poziciju, verovatno, možemo lako utvrditi i ona zavisi od XYZ različitih okolnosti, ali koje je mesto na kome se, lično, imenom i prezimenom, karakterom i svim njegovim iteracijama možemo osetiti sigurno?
Da li je to mesto okupljanja porodice, prijatelja, omiljenog grada, životnog prostora? Ili mislimo da je i naše „sigurno mesto“ stabilna i mirnodopska zajednica u kojoj se gledaju svoja posla, živi uobičajen život bez preteranog interesovanja za druge i prećutkuje sve što može ugroziti taj i takav ušuškani i (tobož) siguran život, površan i jednostavan u svojoj ispraznosti. Ali nezainteresovanim je najlakše manipulisati što politički gospodari života (često i smrti) rade svuda. Znamo to i sami kada izađemo na ulicu, upalimo televizijski kanal ili otvorimo stranice štampe.
Tačan odgovor (ako tako nešto uopšte i postoji) na svako od ovih pitanja može, automatski, biti i recept za sigurniji i srećniji život. Ali i svi ti odgovori, zajedno, ne daju konačnu definiciju niti rešavaju jednačinu – da li nam je svima neophodno „sigurno mesto“.
S toga, sigurno mesto jeste ono što sami izaberete – nekome je to prijatelj kome se možete, iskreno i bez zadrške, poveriti, nekome porodica koja će vas podržati ma šta radili i prekoriti ako vidi da ste na pogrešnom putu, nekom sigurna škola gde se profesori i učenici uzajamno poštuju, a nekome voljeni i brižni partner koji vas, bezrazložno i sa debelim razlogom, svako jutro pita „Kako si danas?“. A i vi njega. A nekome sloboda, volja i drskost da javno, bez zadrške, kaže svoje mišljenje. I bori se protiv manipulacije. Time, i protiv „gospodara rata“, vlastodržaca ali i onih, ušuškanih, u svojim sigurnim mestima ćutnje i nezainteresovanosti za bilo šta izvan opsega sopstvenosti.
U konačnici, sigurno mesto je individualni izbor svakog od nas, nevezan za moju ili bilo čiju tlapnju, teoriju, predložena ili nametnuta rešenja. Ipak, nekada je preko potrebno dići glas, pogledati kako je drugome – ne samo u ulici već u drugoj zemlji, imati stav koji ćemo glasno i nedvosmisleno reći. Možda će srušiti naše sigurno mesto. A, možda, ojačati mu temelje.