Kao što ih svako pominje tako i svako misli da zna šta je pravda i kako bi institucije trebalo da funkcionišu. Mešajući “pravdu” s “pravom”, u najvećem broju slučajeva.
Da se čitaoci ne zbune, nisam pravnik i zasigurno neću ulaziti u terminološku ekvilibristiku između pomenutih pomešanih termina. Nisam mislio ni da se bavim fenomenološkim, a ni filozofskim razglabanjem razlika u percepciji i suštini pomenutih stvari. Tema će biti veoma konkretna i vezana za institucionalno čitanje pravila po sopstvenom nahođenju.
Prošlog meseca bili smo svedoci odluke Upravnog odbora Filmskog centra Srbije o poništenju konkursa za finansiranje filmskih projekata eminentnih reditelja zbog određenih manjkavosti konkursa. Ako uđem u analizu odluke da oni koji su izglasali pravila konkursa ukidaju isti nakon odluke Komisije zbog manjkavosti koje su videli i kada su ga izglasali, zaranjam u opasan kafkijanski besmisao, o tome se i naveliko pisalo i govorilo, pa većina i zna detalje situacije (da ne kažem, skandala).
Upravni odbor Filmskog centra nastavlja sa diskutabilnim odlukama, pa negira i sopstvenu, tada predstavljenu kao uspešnu, arbitražu između producenata filma “Košare” i reditelja Balše Đoga, i veća da li je legalno postavljanje člana Upravnog odbora tog istog FCS kao reditelja projekta. Pošto se Ministarstvo kulture pobunilo (logično, pošto je i pravnom laiku sve jasno) i reklo “ne može”, producenti raskidaju ugovor i odlučuju da počnu snimanje, sa članom UO, ali sopstvenim sredstvima.
Filmski centar Srbije bi trebalo da bude najviša instanca i kuća svih filmskih autora ove zemlje. To je državna institucija od najvećeg značaja, potpora nacionalnoj filmskoj umetnosti. Imate je u svim evropskim državama zato što je filmska umetnost dotirana u Evropi kako ne bi potpala pod komercijalnu eksploataciju. Filmski centri su institucije u kojima sede stručnjaci, konkursne komisije čine najeminentniji filmski umetnici i često, kao što je na primer u Mađarskoj ili Rumuniji, njihov rad oživljava produkciju i donosi značajne međunarodne nagrade, kao i promociju novih autora. Srpski filmski centar, nažalost, postaje institucija koja ne samo da nije pomoć i podrška autorima i produkciji već postaje i svetski fenomen državne institucije koja ne poštuje sopstvene odluke i menja ih u hodu zarad… više i nije jasno čega.
Umesto da bude stožer jedinstva, FCS postaje izvor razdora. Umesto da poštuju pravila same institucije, čelnici ih tumače kako to njima odgovara. Pozivajući se na visoko institucionalno pravo. Valjda pravo na gaženje sopstvenih odluka. Mislim da je krajnje vreme da prekinemo sa učitavanjem. I da počnemo s primenom.